Rodni grad se voli i mrzi istim intezitetom. Iz toga proizilazi (po pitanju rodnog kraja) da je individua emotivno raspeta između krajnosti.
Tuđi gradovi se ili vole ili mrze, tu svako ide u golu krajnost.
Piše: Senad M. Karađuzović
...Dok sam živio u Beogradu sanjao bih Bar kao svjetleću stonogu u slanoj noći, koja je zaskočila lukobran i brid Voluice.
U Zagrebu sam na Trešnjevci u proleće slušao huk sove i imao viziju tvrđave Bar, po čijim zidinama puca iz lakog i teškog naoružanja sila osvajačkih ratnika.
Iz Đirokastre sam preko Tirane putem Kadareovog „Generala mrtve vojske“, krenuo u potragu za leševima italijanskih i njemačkih vojnika i put me doveo u Bar.
Ilidža iz Sarajeva me odbacivala ka najpropalijoj luci Mediterana – Luci Bar, (Sarajevo mi nije davalo privremenu dozvolu za stanovanje).
U Ulcinju sam na otvorenom moru sa ludim dinamitašima ubio popriličan broj podmlatka brancina, čije se jato uputilo ka Baru. Nikad stiglo nije i ja sam se nakon šest godina vratio, a da ne okusim ribu nikad više, čak ni onu iz konzerve, (to je osjećaj krivice!).
Iz Lendave u Sloveniji sa Stanko Milanom smo ilegalno u uniformama JNA prešli granicu Mađarske i pili Merlo u Nađkanižu, na očigled mađarskih carinika, i dok su mi stavljali lisice mislio sam: „Stići ću i ja u Bar, makar i poslednjim vozom“.
Zadnji skok sa mostarskog mosta koji sam gledao 1989. Sa Zijadom i Nadijom (skok je izveo poslednji skakač Zlatko), pomislih na Bar i kazah: „E moj Zlatko, dobra je ovo lasta bila, al upamti brale, sve su laste otperjale iz ove mahnite zemlje, idem ja za moj Bar“.
Ima jedna ulica, koja od Branka Čalovića tegli teret ovog grada poput starog amala, pored CKB, centra bezbjednosti, kulturnog centra pa sve do starog Parapeta, a današnjeg korzoa. Ulica maršala Tita. Toj se ulici vraćam, kad god me se Bar dokopa. Tu su živjele sve moje neostvarene ljubavi koje sam uporno opjevavao, nekad dobro a nekad i neuspješno: Nenu i Jasnu i Slavicu i Damiru... Eee, to je ulica poraza i pobjeda, možda je ona razlog svakog povratka?
U luci Bar sam nekada, osamdesetih pretovarao svakojaki teret. Bio sam doker. I ta moja prokleta mašta mi je postavljala pitanja: Ko je punio štivu broda u luci na dokovima San Franciska sitnim kaliforniskim pasuljom Grejt Norten? A kaučuk iz Bogote (te suze svetog drveta, kako ga zovu latinoamerički urođenici) čije su ruke kukom teglile sve te gumirane bale od devedeset i kusur kila?
Mora da sam proklet jer sam iz Bara vječito sanjao daljine, a iz daljina sam samo sanjao Bar. Eh ja Baranin...
