Istinit događaj vezan za jednu malu, brodsku, grčku ikonu koja je bila iznad timuna. Vezano za Svetoga Nikolu a posvećeno kolegama iz makine. Smrtni ko i mi, grešni često puta ko i svi drugi ali kad zatreba, oni su tu. Prave čudesa.Dunkve, gospari makinisti, da vam bude chiaro. Nikad nisam govori " oni dole ".Storija i za Sveca a i za vas.

Piše:Capt. Marijan - Maro Brajac

Dolazio vam Sveti Nikola 06 Prosinca ili 19. Decembra neka Vam je dobro došo.Nazdravlje Vam, Svima onima koji navegaju prije svega.
Moj Nikola, ti i plivanje ste ko’...
,,Slušaj, ćif, sutra, dobro najkasnije prekosutra, sva ova govna da mi se bace u more. Je li jasno?” ***

Odsječnim pokretom prsta, potegne luk u zraku i zaustavi se na maloj ikoni Svetog Nikole koja je bila poviše drvenog timuna. Na ikoni nije bilo ni plave, ni crvene ni zlatne boje – onih kolura što moraju biti na pravim ikonama. Ova je bila mala, brodska, izrađena u tobože srebru. Običan pleh, možda je nekad zaista bio posrebren ma se to davno izlizalo. Iz sredine patiniranog lima isticao se njegov lik.

Ništa posebno, obična mala, jeftina, ikona, kakva se onda uvijek stavljala iza timuna na svakom brodu đe su Grci bili armaturi. To vam je kod njih stara užanca. To je ostalo tako i dan današnji. Neke stvari se ne smiju mjenjat’.

Starac bijele brade. Čuva sve putnike, malu djecu, brodove i mornare. Kažu da je tako. Neko vjeruje, neko ne vjeruje, Ko bi ljudima ugodio.

***
Nekad, u vrijeme dokolice, kad prođem kroz trpezariju nema časa da ne bacim pogled na tu malu, staru, rašijanu ikonu. Nije mojega obreda, ma je moja više nego ičija. Mog’o bi vam ja sad jedan poseban traktat o ikonama, ma neću. Oni što su prije dvadest i kusur godina snimali za potrebe lokalnih komiteta ko ide u crkvu, a ko ne, a danas su u crkvi prvi - znaju to bolje. Pa neka ih, neka znaju. Znam ja da zvuči grezo ma isto sam u dubitati da tima znalcima ipak nikad nije ušlo iz guzice u glavu. Nikad. Ma i neće nikad. A na finimentu i ne treba. Zašto bi.
***

Nije mi bilo nimalo lijepo. Baš mi je bilo neprijatno. Rek’o sam: ,,Ma, ispričavam se, stvarno mi je ž’o, evo platiti ću sve, oprostite”. Pogledasmo zajedno, i on i ja. Pod mojim stolom i malo okolo njega, na podu, u velikoj sali beogradskog, čuvenog restorana SKADARLIJA hrpica razbijenog stakla. Nije vele. Samo jedna čaša od tankoga stakla.

Ne, nije to bila srča. Bila je to maltene samo gomilica staklene prašine. Vidim ga još u toj sniježno-bijeloj košulji, crnoj leptir mašni. Pamtim i njegove tanke brčiće, ono alla Clark Gable. Volio bih da je vikao, ali on je tiho rekao: ,,Znate, gospodine, Vi ste prvi gost koji je razbio čašu ovdje”.

Nisu krivi bili ni oni Cigani, braća moja po meraku, kako ja to volim reći. Nisu bili krivi ni zvuci violine koju je on izvlačio pretakajući je u onu sjetnu pjesmu koja završava refrenom Da smo se ranije sreli, bilo bi drugačije sve.

Sjećam ga se još. Sjećam se i onoga njegovoga srebrenoga, sjajnog zuba pored kojega se kočoperio drugi, zlatni. Ne ništa od toga nije bilo. Nisu to bili ni neki leptirići u stomaku. Bila je, pak, nekakva grizlica, a u želucu, nekakav teški, nevidljivi, a vrlo jaki neodređeni nemir koji bi se, svako malo, razmahao po stomku, penjući se onda u prsa... završavajući negdje u grlu.

***

Konačno smo izišli iz aviona. New Orleans. Trčimo do prvog automata za piće. Svak želi jednu biru, ma nema ti toga. Nije ovo Balkan, ovo ti je Jamerika. Sranje do sranja, dao Bog lepeza je velika. Sok od karote, od banana, od selena tj. celera, od ananasa, od cikle, kava bijela sa puno cukara, sa manje cukara, Pepsi Cola, Coca Cola. Ne, ne može se reći da nema. Onaj sok od cikle kojega sam uzo, znam da sam odmah reko kako bih dao mali kamionet toga soka za jedno dobro rashlađeno, crno, točeno sarajevsko pivo. Ovdje k’o da ne žive normalni, mislim obični ljudi. Amerika je to.

***

Penjemo se konačno i na to čudo koje je bilo naš brod. Ako postoji brod da se može uporediti sa starom šupljom ruzinavom kantom, ovaj je to bio sigurno.

Kapetan stoji na mostu, pijan k’o čep. Do njega je USA Marshal koji je zadužen da čuva brod koji je bio uzapćen zbog dugova i ležao na sidrištu zvanom Arabi Dock, u rijeci Missisipi. Obojica jedva čekaju da odu. Još uvijek faktički zapovjednik jedva progovara: ,,Evo, ovo je timun, ovo vam je telegraf. Ovo vam je radar”.

Gledam svu tu šporkecu i zapuštenost kad me moj barba viknu: ,,Dolazi ođe, danu zapamti kako se ovi radar pali i nađustava”. ,,Good luck n Bon Voyage”- nakon pet minuta govore i odoše, obojica. Boga mi, ođe će nam trebati dosta sreće, baš. Jeste dug put do Tipperrerija, kako ona pjesma kaže, ma će, Boga mi, i ovaj put biti dug. ‘Oće, baš će biti dug. Kako - ne znam, ali nekako to osjećam. Znam da će biti ne teško, već opako teško.

Podijelismo posteljinu, damo raspored kabina. Spremamo se za dovest brod malo u red. Sad je ovo naš brod. Kad gledaš neki drugi brod - onda je to brod. Kad si na svom brodu, onda to nije brod - to je Dom.

Ne znamo od čega početi. Totalno zapušteno, sve van funkcije.

***

,,Ma nema problema”- kaže nam inspektor za pregled sigurnosne opreme. ,,Dignuti ćete vi čamac poslije”. Moje je da utvrdim da se čamac može puštit’ u more, a to ide. Da ide, ide. Kad sam podigao kočnicu ne da je pošo’, već je poletio u vodu k’o sjekira bez ručice, dižući gejzir vode oko sebe zbog jakog udarca.

Ne znamo više od čega počet. Znak rasula i beznađa su i brojne svete slike po kabinama posade. Svaka je imala nekog sveca unutra. Filipinci su poznati po pobožnosti, ma ođe se ne vidi pobožnost - ođe se vidi samo beznađe i strah. Kad dirneš bilo koju od tih svetih slika, opipavaš strah.

Most je priča za sebe. To smo vidjeli tek kasnije kad smo u foškajici ulećeli u neko naftno polje načičkano brojnim platformama za vađenje nafte. Tražili smo od drugih brodova da nam daju poziciju.

***

Uvijek sam bio čovjek od reda i discipline. Nisam čekao ni sutra ni prekosutra. Uveče, kad nije bilo nikoga poš’o sam na most. Drveni timun sa patinom od znoja iz timunjerskih dlanova na kavijama. Zapalim jednu. Pušti doktore, što oni znaju. Španjulet je uvijek bolji od apaurina ili bensedina.

Gledam tu malu ikonu vrh timuna. Stajala je tu dva’es’ godina. Nikome ništa nije tražila, ni kapota ni košuje, što bi reko moj barba Ćiro.

Primaknuh se da je podignem. Ne ide, visoko je. Ma nije visoko nego se ona, u stvari – On - ne da. Smeta mu da ga miču sa mjesta koje je njegovo. Dato mu je kad je brod prvi put bio spreman da zaplovi. Što ga sad treba izmicati. To je njegovo i to ga pripada. Ikona , teška, kao da je od olova. Ne da se maknut i gotovo.

Prekrstih se, onako po svome, punim dlanom. Glasno progovorih: ,,Slušaj me dobro, Nikola. Znam ja da ti znaš puno toga. Znam ja da ti možeš puno toga i učinjet. Ma znam ja, da ti ne znaš plivat. Da ti pravo rečem nisam ti ni ja baš neki plivač”.

Zamotanu ikonu stavio sam u kufer.

***

Petnaesti travanj, 1979. Je li bilo kao Skoplje onda, onoga 26. srpnja 1963. ili pak Banja Luka kasnije, tada nismo znali. Znali smo samo da je potres doma, znali smo da je šteta velika. Neki ludi novinar uživo priča svoja viđenja kroz emisiju radio postaje Beograd. Dobar novinar izvještava. Loš novinar napravi barufu.

I sad ga čujem kako govori: Boka Kotorska je sada ravna obala. Brodogradilište Bijela ne postoji. Ispred njega puca pogled na otvoreno more. U Baru se bilježe brojni slučajevi kako poskoci napadaju i ujedaju ljude.

Gospe moja blažena ma što se ovo čini - ovo nije potres, ovo je sudnji dan.

***

Ne, da se razumijemo, nije to bila plovidba, tih mučnih, nikad proći 45 dana. Četrdeset minuta voziš, onda 20 stojiš i tako iz sata u sat. Četrdeset i pet dana, eeej! Plovidba gomile očajnika. Posao ipak ide cakum-pakum. Ma ni riječi jedne, nema ni napetosti ni svađe. Svi smo dobri i normalni. Niko ne pije. Svak očisti svaki dan jednu bocu onoga Iva Šetača i idemo. A da je ko pijan, sačuvaj Bože. Tu smo da radimo, zar ne. Nismo pošli u Banju Koviljaču niti u Toplice kod Topuskoga. Radimo pos’o. Svak pensa što je doma. Vijesti se slabo čuju.

Svaki strojar, bio čistač ili oficir je neka mala jadna kopija Isusa Krista. Nije do nas, već je do njih oćemo li viđet konačno tu Poljsku gdje je naređeno poći. Pukne mi dan današnji film kad čujem priču - vi dole ste za macu, a mi smo da vodimo brod. Slušam opet moga barba Ćira kako mi priča: ,,Znaš, mali, more se poštuje i čuva. Ne seri po moru, dosta ga seru drugi. Ima dosta govana po moru i bez nas, mali.“

Dvadest i neki dan. Još nismo uhitili pola od onih 45 dana. Zove me barba u kabinu i pita: ,,Je li, ćif, Boga ti, đe je ona ikona Svetoga Nikole?” Iznad njegove glave je velika Isusova slika. Svaka crtica na trnovoj kruni se vidi. Svaka kap krvi kao da je živa, a jasno se vidi i onaj izmučeni pogled. Malo raširene usne iz kojih izlazi vapaj: Eli, Eli, Lama azavtani. Mogu da ga čujem kako ječi od muke.

Barba je reko da ta slika ostane pa da će je on sam baciti u more.

,,Ikone nema, rekli ste da je bacim u more”- kažem ja. Brod se valja na moru. Pogona nema. Sve je fermo. Oni mučenici dole stvaraju čudesa. Udahnjuju život toj truleži od makine. Ma kakvo podizanje Lazara iz mrtvih. Ovo je što ovi dole rade više. Lazar je bio samo jedan. Nas je 24. Toka doma doć’.

,,A, jebo ga, pa jesi li je baš mor’o odma’ baciti?”- govori barba kroz zube. ,,A, jebo ga, jeste li rekli da je bacim?”- odgovaram ja već spreman na svađu. ,,Ma znam, ma nisi mor’o žurit baš”- barba će tiše. ,,Ma znam, ma niste ni Vi morali baš narediti”- udaram ja kontru. ,,Dobro, dobro, nemoj se svađati odma”- kaže on, nekako kao pomirljivo.

***

Gdansk. To poljsko sivilo ovaj put je izgledalo kao najljepši dio Edena. Prova – krma, daj špringove i agvanta. ,,Proveni špring agvantan, krmeni špring na bitve”- odjekuje preko razglasa. Prova - krma, daj jednu lancanu. Konačan vez 4 lancane prova, 4 lancane krma i dupli špringovi. ,,Provijera na bitvi”- raportiram. ,,Krmena lancana na bitvi”- čuje se sekondo. Oki doki, nastavi dalje. Molavamo lancane, razvlačimo ih da ih damo na bankinu kad nema struje. ,,Barba, nema eletrike”-skoro istovremeno govorimo i ja i sekondo. Struju smo dobili tek kad smo se ukop;ali na napajanje s kopna. Bio je neki kazin doli u makini. Nisu riušili nać što je.

Baš nešto da se čovjek zamisli. Sve je crklo kad je bila agvantana zadnja lancana.

Baš izdušen sjednem u kabinu i drmnem jedan, više nego dupli whisky, pa još jedan, onako veliki, domaćinski. Led mi nije trebao. Što će mi led, ne idem na skijanje.

Zaključo sam kabinu. Ako neko naleti, reći će mi da sam prosvir’o i poš’o na kvasinu . Otvorim polako kufer. Razmotam onu majicu i pogledam ga i rekoh glasno: ,,Nikola, jesam ti reko da ne umiješ plivati, a i ja sam ti zaista slab u toj raboti. Da ti pravo kažem više me gusta gledat Švabice u bikinijima nego plivat. Što da plivam. Nismo mi, moj Nikola ni dupini a ni pešekanji. Neka oni plivaju, a ne mi. Svak svoj pos’o. Fala Ti, samo da znaš”.

***

Jedan put sam prov’o pričat o tome. Reče jedna žena: ,,Pa to vam je pos’o, što se žalite? Uvijek svi kukate kako vam je teško!” Aman, ženska glavo, ne žalim se ja, nego hoću da rečem kako je bilo.

Jedan kolega mi jednom kasnije reče: ,,A jest vas služila sreća kao budalu ona stvar“. Ja mislim i danas da nije. Brod je suštinski jednostavan. Kad dijeliš poso, moraš svakome dati da radi ono što najbolje zna. Ja sam znao da Nikola slabo pliva.

Nikola i plivanje. Ma to ti je kao da staviš kokoški sedlo. Ne ide to, ljudi moji. A Nikola? Ma nema on pojma što je plivanje. Njegov poso je bio nešto drugo, da čuva. A čuvo je. Znam ja to . Čuvo je i te kako.

Jedan put mi je došla do ušiju priča iza leđa - Viđi ga, Latin, a drži grčku ikonu u kuću.
Ma dajmo ljudi, ako ste baš svirači, uzmite frulu pa svirajte. Ne svirajte onoj stvari. To vam je za druge posle, a ne za sviranje.

Nekad, u tišini, se pogledamo - ja i on. Vazda me zapita kako sam ja znao da on ne umije plivati. ,,E moj Niko”- rečem ja njemu - ,,znaš, ipak sam ti ja tad bio prvi ufićo kuverte. Nisam sigurno bio najbolji na svijetu, ma kad bih davo vojsci poso uvijek sam pazio da svak radi ono što najbolje zna, kapiraš”.

Brod ti je jednostavan.
Nema tu filozofije.

A ja? Ma uvijek na svoju bandu – nikad, nikoga razumjeti. Ne lomim glavu ni što mene ne razumiju. Sve svoje nosim sobom. Daj svakome da čini ono što zna.

I da ne misli sad niko kako se ja ođe produciram. Ma njanci per sogno. Nije podjela na kontinentalce i one s mora. Ima ih gomila, i jednih drugih, koji ne znaju tajnu. Niko ne zna da voli niti Boga moli k’o pomorac.

U ono vrijeme, moje je bilo samo da podijelim posao svakome sa ciljem da se poso što bolje učini. To sam i radio, pokušavajući biti uspješan.

,,Što gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš? Kako možeš kazati bratu svomu: ,,Brate, de da izvadim trun koji ti je u oku”, a sam u svom oku brvna ne vidiš? Licemjere! Izvadi najprije brvno iz oka svoga pa ćeš onda dobro vidjeti izvaditi trun što je u oku bratovu." (Lk 6,41-42)

Samo pričam, nikoga i ništa ne osuđujem. Nisam ja sudija. Nije moje da sudim ni da vadim trnje iz bilo čijeg oka. Ne znam ni kako ću sa brvnima u svojim očima.

Moje je bilo samo dat’ da svak radi ono što mu basta. Što bi ja ćero Nikolu da pliva, a zno sam da mu to ne ide. Zno sam se sjetitit nekad i onoga versa iz crnogorske Biblije. Lijepo kaže: ,,Ne zameći kavge s Bogom, jer je s Bogom teško ratovati”.

Omnia mea cum se portam ‘ Sve svoje sobom nosim.
Santo Nicolo, Aghios Nikolas, ora pro nobis pecatorum – Sveti Nikola moli za nas griješnike
***
Ponekad vidim kako onaj prst pravi luk u zraku.

Barba je stari kapetan. Gleda on ovo rasulo od mosta i onda će naglo: ,,Slušaj, ćif, sutra, dobro, najkasnije prekosutra sva ova govna da mi se bace u more. Je li jasno?” Resko napravi luk u zraku i zaustavi se na maloj ikoni Svetog Nikole koja je bila poviše drvenog timuna.

,,Dobro, barba, kako Vi kažete”- rekoh, a u sebi mislim – ma, ludonja, ko ti dade zapovjest. Svetoga Nikolu tumbat u more. Ovi fakat nije čiste glave. Dobro, možda je on u pravu, ma koji ga vrag ćera poć’ to iskušavati na svojoj koži.