Krecelji, blavor i smuk.Neko je već pokušao da zavadi zmije.
Kad se oglase krecelji u podne i svojom monotonom a upornom muzikom probijaju mozak hvatam prvi hlad u bašti caffea „Duklja“ čekajući društvo koje dolazi na kafu i pivo. Onda odnekud naleće neki mali avion, prdavac neki koji ili zaludno prska komarce ili zaludno gasi požar dolje put Tivta te je nekako zalutao nad Barom ili izviđa da se i mi nijesmo zapalili. Tad u sebi kažem; „Zovite Vojsku!“
Piše: Labud N. Lončar
Nekad nam se „život uzimao“ za vrijeme letnje sezone. Nijesmo imali privatnog života,niti odlaska na plažu i letovanja sa porodicama... Dežurstvo u protiv-požarnom odredu. Neprestane provjere, vježbe..na 40 stepeni.. A kad dođe do požara onda gašenje, briga o vojnicima. Dok su oni pored čijeg je dvorišta gorelo obično roštiljali i rashlađivali se pivom.. Meni je, istina, nekako najmanje zapadala ta obaveza ali su ostali bili „preplaćeni“ na tu dužnost!
*
Ono o čemu sam mislio danas pričat a izazvan dejstvom krecelja je sjećanje na jedno drugo, ne tako daleko, vrijeme.. Ono kad su nas opametnjivali bombardujući nam tadašnju zajedničku državu a nekako mi se neda zaboravit činjenica da je prvi vojni cilj u tadašnjoj državi baš tu kod nas. Crni Rt. Mavrijan. Pa onda dalje.. A mnogi navijali za njih i dan – danas ih vole i ne mogu bez njih, jer će, Bože mili, turizam procvetat dok smo pod njima ili što smo njini...
I vremenu kad su krecelji imali još intenzivniji zvuk jer smo većina bili u vojničkim čizmama..
*
Ja sam mu „kumovao“ i dao mu ime Tugomir. U Bar je stigao kao ispomoć . Nekako mi je djelovao tužno i izgubljeno. Visoki oficir. Duša od čovjeka. A veliki stručnjak! I nije samo on došao tada u Bar ali je on nekako bio poseban čovjek.. Koji se strogo držao vojne doktrine i sl.. Ali koji je doživio u Beogradu bombardovanje na položaju. Uostalom svi u Beogradu su doživjeli i preživjeli bombardovanje, nažalost neki nijesu.. A mi u Crnoj Gori, posebno u Baru opušteni i ležerni. Nijesu nam bombe padale okolo „glava“.Nama su čak i djecu poslali u škole kao da je to nešto najnormalnije ići u školu dok bombarderi i lovci, tomahavci i sl. prelijeću iznad tih škola...A mi iz Vojske smo se starali o drugoj djeci koja su nam bila povjerenja i koja su bila na služenju vojnog roka.
*
Elem, Tugomir je kao što rekoh preživio dosta tomahavka i „krmača“ koje su rušile zgrade i infrastrukturu. I držao se vojničkog pravila da se šljem ne skida dok traju dejstva. I čim bih ja dao najavu i upalio sirenu on bi uzimao šljem, pušku i trčao u zaklon. Ostali, većinom rezervisti, su sa čuđenjem
gledali i bilo im je ispod časti da idu u zaklon. A kad je rat može svašta bit i ne zna se đe će puknut. I džaba im naređivat i objašnjavat. Nijesu oko njih padale bombe.
*
Ono što je važno za ovu priču je činjenica da se Tugomir plašio zmija. Patološki. A mjesto Kur(č)tina na kojem smo mi bili na položaju je bilo prepuno raznih gmizavaca a u svemu su prednjačili blavori. Na svaki korak bio je po jedan blavor. Ta, kažu, korisna imitacija zmije se svuda nalazila. I kada bih u rijetkim slobodni m trenucima našao hlad pod hrastovim granama i opružio se da prispem probudilo bi me šuškanje..otvorim oči a ono ispred nosa blavor gleda u mene. Obično bih ga klepio šakom i on bi otpuzao a ja bih ponovo zatvorio oči i prispao..Sad mi to ne djeluje normalno ali tada je umor određivao ono što je normalno a šta nije. To nam je bila stvarnost.
*
Jednom u vrijeme prije ručka neko od barskih rezervista je donio u plastičnoj flaši mladog smuka. Ko zna gdje su ga našli..Lijep, šaren. U prvi žbun se odmah pronašao blavor i smjestio u paket od SDO (Suvi Dnevni Obrok). Na brzinu se skinuo prozor sa šatora od pleksiglasa i stavio kao poklopac na kutiju. Ubaciše i smuka. I počeše opklade ko će koga da pojede, ko je jači.
Ja sa strane pogledujem Tugomira..kosa mu se kao u crtanim filmovima uspravila na glavi. Padaju opklade. Tada nas u brišućem letu prekri sjenka jednog F-18 i zamalo nas sve poobara pritisak i prasak od probijanja zvučnog zida..
Vičem Tugomiru: „Avioni!!!“ a on odogovara: „Ma pusti aviona!!! Nek poginem sisu im njinu ovo moram da vidim!!!“. A kosa na glavi se još više podiže.
Blavor mirno pođe u jedan kraj kutije i smuk u drugi. Ne mrdaju.
I dalje galama, navijanje i opklade..
I sada kao da gledam sa strane te užagrene oči i želju da se sazna ko je jači, krvoločniji..Scena koja ni Kusturici nebi pala na pamet. Jer takvo nešto je nemoguće i zamisliti..Posle nekog vremena uzaludnog čekanja rezervisti se razočarano raziđoše psujući i blavora i smuka. Ne pade krv.
Ja uzeh kutiju sa pomenutim akterima, blavorom i smukom, pod mišku i i snesoh je ispod puta. Polako okrenuh kutiju na zemlju. Blavor pođe na jednu a smuk na drugu stranu.
Krecelji pojačaše svoju pjesmu...
*
I tada sam ispred sebe postavio nemoguć zadatak. Da Tugomira naučim da uhvati blavora i da ga drži u ruci!!! Posle mnogo molbi i pokazivanja kao i jedne tablete Ksalola od 0,25mg Tugomir izvrši zadatak. Ponosan na sebe do neba.
A onda dođe vrijeme da pođe za Beograd da obiđe porodicu. Ja pustih jednog vojnika, mađara, Molnara da obiđe svoje u Vojvodini. Putovali su zajedno. I kad su stigli u Beograd bilo je kasno, autobusi nijesu išli nigdje i Tugomir povede vojnika sa sobom u svoj stan da prenoći pa da putuje sjutra.
*
Vojnik dođe dan ranije sa odsustva i ispriča nam priču. Stigli oni u stan i supruga iznese večeru i piće a Tugomir će njoj sav ponosan; „Vidi ženo, ovom rukom sam držao blavora!!“ . A ona sva usplahirena i preneražena udari ga po ruci i reče: „Iju, Mišo! Ti si podivljao!“ Mi an te riječi popadasmo kraj logorske vatre od smijeha. I pade dogovor...
*
Sjutradan... Tugomir se penje uz brdo ka nama i mi ga gledamo kobajagi nezainteresovano. On se zbunjeno i radosno, ne sluteći, pozdravlja i pruža ruku Vasku Unkaševiću a Vasko se odmače i udari ga po ruci i reče: „Iju, Mišo Ti si podivljao!!!“
Tugomir preblijeđe i sjede karaj puta i reče: „ O sisu vam poljubim! Otkud znate???!
*
I tako kad čujete krecelje i naiđete na blavora i neku zmiju nemojte se plašiti... Neko prije vas već je podivljao... Neko je već pokušao da zavadi zmije...Uzalud!
