Написано спичанским дијалектом

Било је то у сторо доба, у вактиле, у оно бријеме кад се звиждало на мурине и кад се у рибу одило ошћом.

Брвачани нијесу млого рибали, еле од велике работе кроз џардине нијесу имали кеда. У рибање се одило кад би се починуло од работе али недјељом. Узми собом они тоћ од сољенијак срделак, оне кршљушти и дробчиће и машај по мало у воду. Куренат га понесе па рибе чују и купе се. Теке цукне диж´ тршљаку. Уфати се црнац, пијорка, зубатац кадикад орада. А ту, уж њик су се фатале дјустре, шпарице, по која смоквица и главоч. Шкорпид је давао посебну сласт у пулаћију. Кад се допраји саламура морало се ловити маме. Дан али два раније се у чесову тенећу стаји пијеска и мало морске воде. Улове се брубураци, испод кршак рачићи, глисте и чрви, па ујутро зором на брумање. Стучеш оне брубураке и машаш по мало у воду да рибе додју. Најчешће се ловило На дубине и на Стари Ратац. Лјети се могло и ту под Јелимово уфатити леврек али скакајица у Вранштицу. Ма је Мило Иво, за вријеме Аустрије, платио глобу од 15 фиорина. Подје да лови рибе у Брвачку ријеку, а беше боме дошо бефел да је то забрањено.

Матија је, још каји дијете, волио да слуша што су кажовали стари рибари: како ударају укљати На дубине и како се мурина лови. Памтио је сваку ријеч и упијао наук о рибању. Кад се укљат из мора извади он се цио накостерши, реко би вељи патакун. За трбук га је незгодно уфатити еле се одмах обрне па са оном 3 али 4 бодљом на арбат убоде. А мурина се лови најбоље на мутежину - мале од 3 кварта од кила али и ћепанике до 3 кила. Удица за мурину се запиње за јаки шпаг, а на други крај шпага напрајити ручицу, да се може добро држати. Тедара стаји на вељу удицу једну молу рибу. Она види маму, залети се каји стријела и ...чап! Треба бит´ брз и шпаг у они моменат повући. Ако се уфати репом за кам, нема силе да је извадиш. Она је жилава, 9 душак у њу! Све ћеш окинути и остати без рибе. А може се ловити и ошћом, само се мора одмах, у минуте, пасати на пијесак да је тучеш у главу.

Памти се, како је Јакоб Могила уловио на Маљевик мурину од 8 кила!

„Али гоф“, викали су сторизи, ударајући шаком по кољену,“ то је риба мимо свеколике рибе!“ Лови се кад додју мурве и кад је жука у цвијеће. Он је риба од пучине а у то доба се мријести па плива покрај краја. На гофа се одило „на чекање“. Више путик чекаш бадијов. Он је лукав и оперзан. Није то сметоштина каји лица па да се може како годј уфатити. Гоф је борац, не даје се! Јак је, нарочито у они први моменат. Може повућ и ошће у дубине. Ако не утекне одмах, он послије кала, па се може лакше из мора извадити. Нјекизи што су га ловили на туњу, оћаху се раскубовати ш њим урома. Послије га изваде јаднога, на пола крепанога, њега - цара од дубинак дубинскијах. Да га је жалосно погледати.

Матија је ловио најчешће тршљаком од краја, али од каквога вељега кама на Стари Ратац. Ма је имао мерак да подје на гофове. Оптао је они кам, прије воде на Чрмањ. Ловили су ту и Брвачани и Шушањани. Брвачани га зваху Остри-кам а Шушањани Кумај-кам. Од њега се један дио, једна пијанура надноси над водом. А наспрам њега је пут пучине један мањи кам, па је вода медју њима каји у тунел. „Еееех када би ту уљего“ мислио је „ласно би га било уфатити“. Од подводног дијела онога кама има још једна сека, па је онда море чисто. А отолен види добро дати два метра испред себе. Требало је чекати ако тудијера паса. Учинио је двије рупе у они кам и у њега клаком залио једно полукружно гождје. Таман да за њега може везати коноп од ошћа. Ако би којим случајем риба повукла а рука издала, да не може да утекне и да му ошце не понесе. Све гледаше ге би могао угазити, да му нога не спузне. Леле, колико путик му је то на памет долазило, доклен је сједјао на оно гождје и брумао.

Фала Богу, како чеку неки пута у памет додје што да чини. Јели случај али прикажење, то ми не можемо знати. Тога јутра диже се Матија у цик зоре и паса пут Острога кама. Није узео собом никога, да се не чини гуламија. Еле риба чује па бјежи .

Беше бонаца, море валдижаје, цибро, каји уље у пјат. Знавао је више сваку стопу и сваки кршиц. Веза ошће и сташе атенто. Чекао га је. Сивкаста, глатка површина воде је варала. „Јесу ли оно, забога, али ми се усумпаје? Нене, не“. Кели у једна доба има што и да види: е´о гофетина од метра! „Боже ми помози ! “ додје му у памет. Кила му се учиње у грло, срце буши, баекти му у ува. Претворио се у око и руку. Није осјећао ништа осим десне шаке, чогрљаве од жуљева и драча које су се ко зна када забиле у отврчалу кожу. Нјоме је чврсто држао ошће. Сада му је сметало што га боље не осјећа. Пусти чичаљи! Очију закованих за рибу, није дисао и кад му се примакла толико да је јасно могао да је види ... фис! Једним муњевитим, снажним покретом машио је ошће. Збори се да му је онога трена казао: „Е седа нећеш назад!“

Погодио га је тачно за врат, у линију која спаја крајеве шкрга. Они гоф се само протресо. Никакве муке ш њим није имао.

Утоварио је на товара рибу и ошће и свеколико што беше узео собом. Путом се разабра. Све се обрташе пут онога гофа и не могаше вјеровати што је уфатио. „Они одозгор“, збораше сам собом „вазда њему фала и слава!“.

Кад је ривао дома измјерио га. Имаше 25 кила. Није он волио да се пелендише по селу, не. Нити да се фали кроз народ. Ма се онијом гофом лентрао.
Каји он!
Теке да се не забораји, да се толичка гофина, млого годинак прије а ни послије, није у Брцу уфатила.

Извор: Зупци тимес / Милица Ковачевић