Природа је као светиња и трансцедентно јединство религија

Најмлађи гост у 44 досадашња издања емисије “Приче с Баранима” Радио Бара био је еф. Исмаил Хyсај (званично Хусић, али презиме Хyсај – како је гласило презиме његовог чукунђеда – чешће употребљава) (1987), Старобаранин, родом Крајињанин, магистрант исламске теологије, имам Омербашића џамије, векил (предводник) дервишке текије…

Аутор: Жељко Миловић / Баринфо

У разговору је било ријечи о разним аспектима живота овог младог човјека, који се ставовима и нарочито специфичном односу према природи умногоме разликује од увријежене слике наше свакидашњице… Познаје, истражује и поштује све свјетске религије, говори седам језика и свира петнаестак инструмената. 

“Мајка и отац су ми из Крајине, ја сам рођени Старобаранин, из куће недалеко од болнице. Ту, у Руским баракама су живјели људи просјечног материјалног стања, радници ‘Луке’, ‘Румијатранса’, мајка ми је радила у ‘Приморци’ 24 године… Читаво моје дјетињство се одвијало поред Улице часних сестара, и кроз пролаз до болнице који је данас жицом и оградом затворен. Једно вријеме, док смо били мањи, провлачили смо се кроз шипке, али је сад то потпуно онемогућено, што нас је довело у позицију слијепе улице, не знам зашто је и коме требало да вишевјековни поплочани пут затвори за пролаз пјешака. Било је ту пуно дјеце, свих вјера, нација и језика, ђе од малих ногу учиш да нису сви људи исти, и да нешто што није рођењем твоје – може да постане твоје заједничким животом. Не волим ријеч ‘суживот’, вјештачка је, волим да кажем ‘живот’, обични наш заједнички барски живот, ја другачијег не знам и не желим да знам. Због таквог живота ђе су сви твоји и ти њихов сам се вратио у Бар, иако сам имао сасвим конкретне понуде да живим и радим и у Сарајеву и у САД“, започињао је причу повратком у дјетињство.

„Као мали сам се највише дружио с Жељком Пешиканом, између нас је пет дана разлике. Имао сам два старија брата, али ми нису давали да се играм с њима, па сам највише времена проводио са Жељком. Ако би браћа играла кошарку код школе, мени је било забрањено да идем том улицом, што има да се петљам ђе су они, говорили су. Имам и млађег брата, а разлика између најстаријег и најмлађег је 14 година, па је он пажен на посебан начин. Играли смо фудбала свуда, жмурке, ваљали се по земљи – поред моје куће је била мала низбрдица од 5, 6 метара, па би се попели на врх и котрљали до дна. Нама је цијели живот био око школе и у њој – ујутро смо ишли на часове, а поподне ту играли фудбала, кошарке или кликера… Био је један кош и код Шкањевића џамије, па један код Кајнака, па ‘на Гимназију’“, сјећао се еф. Исмаил. 

Посебни доживљај дјетињства био је, каже, у Крајини, код ђеда и бабе.

„Има поред језера једна ливада која је зими поплављена, под водом, а љети ту израсте млада, најмекша трава на свијету, идеална за фудбал, љепша но у Енглеској на стадионима. Одмах иза је била наша њива, ђе смо садили лубенице. Носио сам у Крајину клавијатуре и помало свирао, уживали смо кад нас оставе горе на мјесец, два. Ишли смо сваке седмице да видимо нанабабс (бабу) и ђеда који није дао да га зовемо тако већ само именом – Шабан. Ђед никада није ‘испао’ из Крајине осим кад је био у војсци, сав његов свемир је био сриједом, кад је пазарни дан у Остросу.

Мајка ми је од Канаћија, комшиница знаменитог шејха и чудотворца, мистика-дервиша Тахира Канаћија, најзначајније личности Остроса за коју знам. Отац је био везан за Тахира, а ђед је код њега ишао у мејтеп, кад је он био имам у Ћурјанима, у најстаријој џамији у барској општини, подигнутој 1602. године, као и она у Горњим Мурићима. Наша веза с њима је генерацијска, ја сам у истинским пријатељским односима са Тахировим унуком Бехлулом, првим помоћником реиса ИЗ у Црној Гори.

Дјетињство ми је обиљежено исламском духовношћу и Тахировим причама да су ‘све вјере цвијеће с једне ливаде’. Прва књига коју се сјећам јесте ‘Месневија’ Джелалуддина Румија, коју сам читао док су други читали басне или бајке. Е сад, колико сам тада успио да је схватим, то је друга прича“. 

Одлазак у Сарајево у 14. години, у медресу и касније на факултет, значио је престанак безбрижног дјетињства, уз трауму од одвајања од породице.

„Ја сам својевољно отишао у Сарајаво, у медресу, чак су ме родитељи благо одговарали од тога, јер сам био одликаш, освајао такмичења из математике, била је то 2002. година. Први дани у медреси су ми били трауматични, иако нисам био размажено дијете… Плач, мука и туга, чекао сам и по сат и по на ред у говорници да се чујем с родитељима. Учили смо све предмете као и у обичној гимназији, плус вјерске – арапски језик, учење и тумачење Кур’ана, исламско вјеровање и понашање…

И кроз средњу школу и на факултету, ми смо имали читаве семестре гдје смо изучавали друге религије, нарочито хришћанство и јудаизам. Не можеш вољети своју вјеру, ако не познајеш и поштујеш и друге. Још двоје колега и ја смо на осмом, завршном семестру, као изборни предмет слушали предавања на Католичкој богословији, гдје смо се упознавали са Јеванђељем по Ивану, које је најтеолошкије јеванђеље из кога се црпи комплетан кришћански кредо. Наравно да су сви студенти и професор Дарко Танасковић знали да смо ми муслимани – док би они на почетку предавања говорили Оченаш и крстили се послије тога, ми смо мирно сједили и у себи ‘учили’ фатиху, тако да смо на конкретан начин доживјели то трансцедентно јединство религија, суштину живота. Мени није страно да и данас одем на мису или литургију, јер су ме увијек фасцинирали различити начини обожавања Врховног бића. Да је ситуација другачија и да имам више храбрости, кренуо бих на Исток да видим и изучавам како функционишу будистички и хиндуистички храмови“, објашњава Хyсај. 

Након факултета, Исмаил је једно вријеме провео у САД, а затим био пуне три године први имам џамије у селу Беса, на обали Скадарског језера. У исто вријеме је постао професор на медреси у Тузима, а затим и имам Омербашића џамије.

„Док сам био имам у Беси, десила се једна занимљива ситуација. Тамо, наиме, за разлику од неких других крајева, нико неће да коље курбан – овна као жртву, ако имам није присутан. Те године сам имао ‘турнеју’ од фамилије до фамилије читави дан, кад ми је дошао позив из Ливара да дођем у тамошње муслиманске куће да обавим исто. Дошао сам, већ видно уморан, и са врата породици и свим гостима, појединачно, честитао Бајрам, да би ме домаћин одвојио на страну и рекао: ‘Ефендија, извини, мало нам је непријатно, али ово су наше комшије и пријатељи из Шушања – католици, који су поријеклом одавде и вазда су ту кад кољемо курбан’. Мало сам поцрвенио, почео да се извињавам и рекао им да желим да све славе буду веселе и на берићет, и нама и њима, и свима што у Бару живе. Само сам за тренутак први и једини пут накратко заборавио да смо овдје сви скупа на заједничким светковинама и замало се не обруках, срећом, нико није ни помислио да сам ишта хтио лоше да помислим, а не да урадим“. 

Исмаил је, поред свега, и велики дервиш текије накшибендијског реда у Старом Бару. Само поминање те ријечи у просјечном човјеку вуче паралелу са мистицизмом и бављењем тајним силама, недокучивим обичном свијету. Исмаил каже да су то предрасуде.

„Ријеч ‘дервиш’ је персијског поријекла и значи ‘сиромах’, дакле то је човјек који је током сваког својег даха свјестан своје овисности племенитог дароватеља – Бога Узвишеног. У арапском језику пандан тој ријечи је ријеч ‘суф’, што значи ‘чистоћа’. Дакле, дервиши су људи који су кренули у процес самопрочишћења душе. Код нас тај термин изазива шпекулације, томе су допринијели и сами дервиши и незнање људи, али највише немогућност да се духовне истине искажу ријечима. У разним тарикатима (братствима) постоје разне методе чишћења душе и срца, неки стављају акценат на посту, неки на знању, неки на екстатичној љубави према Узвишеном, неки на осами, али то су само различити путеви. Ја сам поборник мишљења и праксе да све може да буде заједно, а не искључиво, нисам поборник искључивости ни у чему, свака душа сама треба да нађе пут који јој одговара. Сви ти путеви се своде на путовање у себе, на преиспитивање, на чишћење, и на тражење грешака у себи, а не изван себе, у другима. На жалост, у постмодерној цивилизацији увијек је људима неко други крив, никад они сами“.

Исмаил је јасан да се у његовом тарикату само изводи зикр, ритуално мантричко понављање молитве.

„Зикр можда изгледа чудно кад се ‘споља’ види, константним понављањем молитве се изгуби контакт с реалношћу, односно са овоземаљским, и отворе ‘врата’ самоспознаје и спознаје Бога на други начин. Многи барски муслимани се, да будемо искрени, плаше тога и гледају то са неразумијевањем, али сви духовници свијета се слажу да је човјек непријатељ онога што не познаје. Мало је људи данас који би да крену у процес самоспознаје. Мало је људи који би да прихвате ауторитете да их неко води у нечему таквом, а највећи проблем је што људи брину што ће други да кажу. Не можете живјети свој оригинални живот бринући шта други кажу, већ само бринући о томе како ви перципирате властити живот, и како у коначници Бог гледа на вас. Један сасвим солидан број вјерника долази на зикр, али, на неки начин, условно речено, то би и требала бити елита у духовном смислу која се труди да сваког дана буде боља и према себи и другим људима“. 

Исмаил је категорички поборник суфијског става шејха Тахира о „свим вјерама као цвијећу са једне ливаде“ и тврди да међу њима нема суштинских разлика.

„Ја јесам исламски теолог са мисијом у свом послу, али вјерујем искрено да постоји само једна вјера, а остало су разлике у манифестацијама обожавања Врхунаравног бића, којег зову Аллах, Бог, Јахве… То су само наша виђења тог Једног, који је био и остаће Један. Постоји и тенденција у неw аге покретима да то духовно биће не именују, већ да га осјете и поштују. Вјерујем да су сви људи изабрани, само неки кроз живот живе ту своју суштину, а неки залутају, али се најчешће врате – неко прије, неко касније. Изучавајући човјека као вишедимензионално биће, схватите да свако у себи крије свеца. Кад тако ствари поставите, чуда престају бити чуда, неки материјални закони престају да важе на начин који је нама уобичајен. Та чуда, небитно је од кога долазе, увијек су иста јер су ти људи пробили наше физичке законе. Свака вјера има реалну, опипљиву компоненту чуда, ту нема разлике.

У џамији, током предавања, кад су велики католички и православни празници, ја обавезно напоменем вјернике да не забораве да честитају комшијама, кумовима, рођацима, јер томе нас и наша, и све вјере уче – да се радујемо једни с другима, и да тугујемо једни с другима. Суштина свих вјера, филозофија и теологија је да човјек буде човјек са великим Ч.

Битно је понашање. Понашање је у суштини – вјера. Лјуди често не буду велики практичари, али онда напрасно постану, па се не може живјети од њих. Што је ту проблем? То што им онда вјера постане обавеза и тешкоћа, а она није послата да буде тешкоћа но да човјеку олакша живот. Та вјера која је постала тешкоћа, не знам чему служи“. 

Сасвим посебан однос Исмаил Хyсај има према природи, и по томе је препознат у Бару. Неки вјерници га кроз шалу зову и „хоџа-еколог“, а он потенцира да су много дубље ствари посриједи.

„Очаран сам старим Индијанцима, прастановницима Америке, који су живјели у савршеном складу са природом. Изгубили смо осјећај да смо дио планете Земље, за коју вјерујем да је живо биће, јер је све створио један створитељ и то са са сврхом, онда је све и живо, не можда на начин на који ми свакодневно поимамо ту ријеч, али свакако живо. Планета има свој начин функционисања, а ми као несвјесна бића смо је добрим дијелом унаказили. Докле ће се она ћерат’ с нама, не знам. Неки људи, који се декларишу као вјерници, немају свијест о очувању природе – измоле молитве у цркви или џамији и у повратку кући баце кесу са смећем кроз прозор. Такви вјерници не осјећају планету Земљу као своје пребивалаште, иако се у Кур’ану јасно каже: ‘Из земље сте створени, у њу ћете се вратити, и из ње ће вас Аллах оживјети’. Слично је и у светим списима других религија. Ја на томе инсистирам када приповједам у џамији, на седмичним хутбама“. 

Прије неколико година, Исмаила је задесио велики здравствени проблем, а опоравак је био тежак и захтјеван. Од тада, каже, многе је ствари промијенио.

„Да нисам био болестан, био бих данас свакако мање свјестан, мање зрео у неким стварима. Неко о љековитим биљкама учи из знатижеље, а ја сам учио од муке, јер се лијечим и чајевима и љековитим напитцима. У Старом завјету јасно стоји да је биљке дао Бог као лијек човјеку. Берем и користим пелим, мајчину душицу, нану, камилицу, матичњак, румијски коријен… Ми мислимо да лијек мора да дође однекуд, а лијек је или у нама или поред нас, у дворишту. Лијечење увијек дође изнутра. Пратио сам многе свјетске ауторитете тзв. интегративне медицине, у којој је суштина да све оно што изађе и види се на човјеку, односно симптоми болести, јесте слика нечега што се дешава унутар организма, физички или психички. Право лијечење треба да лијечи узрок, а не посљедице. Тако је и са тијелом и са душом човјека.

Обрађујем земљу, имам педесетак корјена маслина, мало је запуштено било након ђедове смрти. Знам да многима није баш уобичајено да на фацебооку виде слику имама у гумачама и трик мајици како гура колица пуна камења, али ја сам себи задао сврху рада и живота да покажем како посао имама и свих свештеника јесте да смо са народом, из народа, обични смртници који покушавају да схвате стварност на мало другачији начин. То значи да вани будеш с народом, а унутра с Богом. И то не само са својим народом, већ са свима, не дао ми Бог да изгубим пријатеље других вјера, то би ми био највећи пораз.

Ја сједим с људима у ресторану, не пијем, нити радим ишта што је против мојих и вјерских увјерења, а знам да запјевам, да се провеселим, можда некима баш не одговара такво моје понашање, али то сам ја“. 

Многе, након извјесног времена проведених с њим у дружењу, искрено зачуди чињеница да је Исмаил хоџа, јер „не изгледа тако“, већ „потпуно обично“. Ово је готово па редовна појава.

„Генерално, ниђе не пише да морам стално носити униформу, нити то радим, само тамо ђе треба. Наши духовни великани су учили да се не смијеш разликовати од људи ни одјећом, и ја се држим тога. Најлакше је обући специфичну одјећу и ходати међу људима и бити примијећен. Никад нисам парадирао ни имамском, ни дервишком одјећом, да се због тога разликујем. Највише волим кад се упознам са људима, причамо пола сата – сат, па ме питају чиме се бавим, ја одговорим, а они се шокирају и кажу да нису могли ни да наслуте. Онда им ја кажем да се не устручавају, јер сам исти онај од прије пола сата док смо ‘обично’ причали. У ‘Панинију’, рецимо, често једем, годинама, они праве дивне сендвиче, и наравно нису знали чиме се бавим. Кад им је једном неко рекао, ту је настало мало запрепаштење и устручавање, али сам им лако објаснио да нема никакве потребе за тим, и да ја и даље желим тај сендвич као било који човјек на свијету. Вазда сам се трудио да људи схвате како службеници вјерских заједница живе своје животе најнормалније као и сви други“. 

Као полиглота, Исмаил прати предавања и семинаре на неколико језика. Неке одлично и говори. Али, један језик истиче изнад свих осталих – говор музике.

„Матерњи ми је албански језик, а говорим од дјетињства на нашем језику. Осим тога, говорим енглески, италијански и тзв. књижевни арапски (који се разликује од обичног, свакодневног – као теолог боравио сам у Египту и хтио нешто да купим на пијаци, говорећи тај књижевни арапски, они продавци ме само гледали и смијали се)… Турски сам знао, али га сад обнављам јер дуго нисам причао ни са ким, а у медреси смо учили латински језик. На жалост, патим што не знам ни ријечи њемачког и француског.

Музика је једна од мојих првих и највећих љубави, и једини је језик којег сви разумију. У ОШ сам био на свим секцијама додатне наставе – математика, српски језик, хемија, физика, ликовно… хтио сам да учествујем свуда, све ме мамило… Бреговић је у једном интервјуу, када је проглашен за једног од стотину свјетских композитора које треба човјек преслушати прије смрти, рекао да је као млад мислио да има много могућности, послије је старењем схватио да има само једну. Тако је ‘негдје позади’, у сјенци теолошких наука, остала моја жеља да се бавим музиком. Свирао сам прво клавијатуре и хармонику, па удараљке, послије тога сам прешао на жичане инструменте, нарочито на ћифтелију, и на крају сам научио да свирам нај (или неј, како га неки зову), фрулу направљену од трске, један од најстаријих музичких инструмената на свијету који потиче из Персије, а насликан је и на зидовима пирамида. Кажу да знам и да пјевам, али нисам сигуран да је то баш нешто превише вриједно помена. Музика вам отвара прозор у ту неку четврту димензију, зато је толико волим, она је та која вас води у нематеријални свијет“, закључио је гостовање у емисији „Приче с Баранима“ Радио Бара еф. Исмаил Хyсај.