„ Ma nemo' , daj bila je dupla. Ne udaraj mi u obraz“ čujem ga i sada . Miki, gazda je reko da je sve u redu i nemojmo više o tome molim te – odgovara konobar. Često puta bih u prolazu znao čuti ovakvu priču prekinutu uzvikom „ A što žuriš đavle, sjedi da popijemo jednu ka ljudi . Ajde jadan, nije ti posa zec pa se bojiš da ti ne uteče „. Ja bih se uglavnom zahvaljivao i produžio bih put kapetanije radi ovjere popisa posade.

PIŠE: Marijan BRAJAC

„ A moj jadan sinko. Ma kako si uspio ovako pucu išupati. Gledaj skoro si napravio bužu u košulji „ , brontula mi mater kad sam se vratio prvi put s broda te davne 1962 . Moj pokjni Nono bio je jedan od rijetkih šnajdera u Gradu koji nije htio da šije odijela za svakoga. Birao je sam sebi mušterije. Reče mi tada : „ gledaj, kad šiješ pucu, stavi između dugmeta i robe jednu šibicu. Konac će bolje držati i biti će ono pravo odstojanje između puce i robe. Ako naglo potegneš, nikad nećeš iščupati i učinjeti rupu u robi. „. Kad si sam moraš znati onda između ostalih stvari i kako se puca prišiva.

***

Daleko kasnije, lutajući po Pogorici u potrazi za jednim restoranom netko nam je rekao da je hrana dobra u restoranu „ Feribrod „. Nije bila baš nešto. Ta riječ, feribrod , vratila mi je u sijećanje sva ona zbivanja na tome brodu legendi. „ Sveti Stefan „, mali crni brod. Godinama je vozio na liniji Bar – Bari. Niko ne bi rekao „ feryboat „ . Reklo bi se „ Svetac – feribrod „. Njegov konačni odlazak jedva da je bio zabilježen.

Zaludu svi ovi današnji kruzeri. „ Svetac „ nije bio brod. Bila je to jedna legenda koja će uvijek trajati u kolektivnom sijećanju i Bara i svih onih koji su s njime putovali. Mnogi koji su radili na tome brodu, danas nepravedno zaboravljeni ništa manje nisu bili legende od samoga broda. Za mene između ostalih bio je i Miki, policajac u pratnji broda i putnika . Smirenih pokreta , krupan, stari neženja. Bio je barem onda.

***

„ Ajde Miki, a napriča ga ti ko da si gradio sam Ajfelovu kulu a ne prišio botun na jaketun“ – dobacuje opet Stipe. konobar na putničkom brodu „ Sveti Stefan „ . Nadovezuje se odmah sam na sebe i namjerno, tobože nezainteresirano a vješto usmjereno na Mikija dodaje kako svak zna da je to čuveno dugme prišila jedna barska udovica.

Sunce probija kroz grane velikih borova. Danas je kafić „ TURIST „ u Baru, tamo pred lukom daleko ljepši nego onda u moje vrijeme. Sve je zastakljeno.Lijepo je i čisto. Pogled je otvoren na luku.

Ne želim da vam pričam o plejadi vrsnih kapetana koji su zapovijedali tim brodom . Namjerno ne pominjem ni kapetana Milivoja, ni kapetana Boža ni Paska, moga brgaćanina iz Dubrovnika ni Pera Ševca iz Tivta. Hoću da pomenem obične ljude. Ljude poput Mikija. On je bio policajac u pratnji broda. Tada smo imali dobar sustav sigurnosti dok je zapad to gledao kao na komunističku paranoju. Neću ama baš ništa što bi moglo biti politika. Hoću da vam predstavim i da vas podsjetim , vas starije , na Mikija.

***

„ A jesi, baš si ga pogodio. Udovica zašivala, veliš. Nije udovica no ja da znaš. Čuš' , udovica. Zašivala je tvoja baba kad već hoćeš da znaš. Zoki što si se ukipio tu ko bukov panj. Vidiš li ti ove ljude jadan. Ajde bači turu jednu i nemo' da me sramotiš no da platim .“ Dok je to govorio , Miki prstom pređe preko gornje usne. Mislim da nitko nije zamijetio da je to bio jedan mali, na silu zaustavljen i prikriven osmijeh. Dodaje iza gutljaja rakije, „ ma ne bi ja njega, no mi išupa dugme sa kaputa jadan. Razumiješ ? Ko će ga ušiti ? Da nećeš ti, a on mene da je udovica. Čuš'.

„ Ajde, uzdravlje Miki, ne ljuti se daj „ , nazdravljamo svi . Miki podiže čašu. Usput nekome dovikuje. „ Ne, ne idem noćas. Danas sam slobodan „.

***

Ujutro kad pođem kupiti kruh uvijek se zaustavim kod oglasne table. Pogledam one zidne novine. Pročitam da vidim tko je pošao. Da ih ima u svaku kuću trojica ne bi se stiglo u javljanju u počast onih koji su pošli. Mora se poći.

***

Kod nas samo legende odlaze tiho. Rijetko tko da ih pomene. Kako brodove tako i ljude. Obične, male velike ljude poput Mikija. Brodove kakav je bio „ Svetac „ ništa manje. Uvijek samo redak , dva dvostrukoga stubca na ko zna kojoj stranici unutar novine i ono „ .......... koji je toliko i toliko godina plovio na pruzi Bar Bari , otpisan je. Brod prekosutra ide u rezanje. „

Trebalo bi ipak neko slovo više. Da se ne zaboravi baš zato što su bili u pitanju obični, mali veliki ljudi i obični, mali veliki brodovi o kojima bi se knjige mogle pisati.
Da ne ispadne da fitiljim bez veze.

Je li tako Miki ?

copyright © Capt. Marijan - Maro Brajac