Novi roman Milana Vujovića „Počelo je s nesanicom“ objavljen je u renomiranoj ediciji „Savremeni roman“ ugledne izdavačke kuće „Unireks „ iz Podgorice i Beograda, kao uspešna potvrda žanrovski raznolikog stvaralačkog puta.
Piše:Milica Kralj
Milan Vujović(1959), romansijer, novinar Radio Bara, dopisnik „Politike“, kolumnist, izvrsni književni tumač i govornik poezije, na književnoj sceni Crne Gore, romanom poetičkog naslova „Počelo je s nesanicom“ smelo i odvažno razotkriva društveno stigmatizovani prostor homoseksualnosti kojim odvažno zalazi u polje visokog rizika, odnosno u polje samosuočavanja sa vlastitim strahovima i izneverenim očekivanjima, s jedne i, sa preispitivanjem vlastitih i uvreženih stavova o čvrstim porodičnim temeljima koji nakon spoznaje o sinu, nasledniku, bivaju krhki i nepostojani, itekako skloni urušavanju, nalik košmarnom snu.
Podsetiću na činjenicu da je Milan Vujović i u prethodnom romanu takođe, pisao o drami porodice Gromanović, o moralnim dilemama, iskušenjima i slabostima ljudske jedinke u suočavanju sa sveprisutnim zlom i da umećem vrsnog pripovedača progovori na rasterećen način čime se nimalo ne umanjuje proživljena patnja stradalnika na Mermeru, kako su inače osuđenici imenovali Goli Otok.
Otuda se i drama poraza ljudske jedinke nastavlja i u ovom romanu, drama porodičnog raskola, poput ulančanog patničkog niza, nastavlja, i kreće u smeru umnožavanja slika propasti, potenciranih uvodnim filmskim scenama „Titanika“ koje služe kao podsetnik na propast i metaforu života koji se razbija o surove zidove zbilje i poput iskidanih delića tonu u nedogledni bezdan samosuočavanja sa sopstvenim likom u ogledalu nove stvarnosti.
I odjednom , neočekivano, iako su se (ne)čitljivi znaci propasti i razlaza porodice glavnog junaka Viktora Vladimirovića, ukazivali kao objave, odnosno neodgonetljivi znaci predskazanja porodičnih lomova, vraćanja i analiziranja minulih dešavanja, susreta sa ljudima koje je sudbina obeležila životnim udesima, i upornom nesanicom, dolazi do uznemirujuće bolne spoznaje o neumitnoj stvarnosti.
Poražavajuće saznanje da je njegov sin jedinac gej, da je „drugačiji“, da mu to nema po kome doći...da... na Viktora deluje poput nezamislivog udara neke teške nesreće posle koje je oporavak nemoguć. Sinovljeva priroda, umesto ponosnog krvnog nasleđa, koje podrazumeva izrazitu muževnost, hrabrost, junaštvo, čast, smelost, i nastavak čestite porodice Vladimirović kroz potomke, odjednom se objavljuje kao izvitoperena, bolesna, nedostojna predačkog imena i znaka.
U takvoj pomerenoj i iščašenoj realnosti, u nesnalaženju sa teretom koji ga pritiska, glavni junak nizom (ne)objašnjivih odluka klizi u još dublju propast: stupa u ljubavnu avanturu koja će se ispostaviti kao svojevrsna osveta za događaj iz njegove mladosti, a kad njegova supruga sazna, primoran je da napusti kuću, odlazi u hotel, gde će posle svega šti mu se izdešavalo pokušati da pronađe razloge za nesreću koja se sručila na njega i njegovu porodicu.
Uporno traganje za kakvim- takvim uporištem završiće njegovim odlaskom u posetu sinu u Ameriku, u neki daleki svet, sinu koji je bio primoran da porodičnu ljubav i spokojstvo proisteklo iz sigurnosti koju jedino daruje porodica zameni izmeštanjem u svet nepoznatog, i tek u bolnici, kad mu pozli, otac će shvatiti da odbacivanje svog rođenog deteta, uz neizbežno mentalitetsko svojstvo „šta će reći svet?“, znači i odbavcivanje onog najbitnijeg dela sebe, sopstvenog očinstva , neodojivog dela svog života i svoje sreće, zarad obesmišljene ili ružne, ili neprihvatljive slike u pogledima drugih, onih koji nas se i ne tiču, koji su uvek na onoj strani naših ličnih poraza i gubitaka, a nikad na strani naše sreće i naših uspeha.
Veštinom vrsnog pripovedača Milan Vujović će naslovnom sintagmom „Počelo je sa nesanicom“ zavesti čitaoca u unutrašnji noćnom tamom zakriljen prostor bdenja nad sobom i bližnjima, u prostor lične, porodične i društvene raspolućenosti, u prostor rušenja i obesmišljavanja tradicionalnih zakonitosti, suočavajući ga sa izneverenim očekivanjima i besmislenim odlukama, i naposletku, vid izlaza iz života koji se umesto bezuslovne ljubavi i razumevanja, prevorio u haotičnu grotesku, samopronaći u bolesti- i u poslednjem iskazu krvne pripadnosti- u vapaju „tata“ i u jedinstvenom dodiru ruke odbačenog i nanovo prihvaćenog sina.
Problem o kome u ovom romanu piše Milan Vujović još uvek u literaturi na ovim prostorima, nije našao svoje motivsko razrešenje, baš iz razloga što se dotiče neprihvatljivog opredeljenja, onog istopolnog erosa, koji se još uvek nalaze u domenu ne samo prikrivenih, već i sramotnih odnosa i koji se zbivaju pod oznakom zapečaćene tajne.
Otuda je i izbor teme kojom se bavi autor, s obzirom na osobenost problematike, ne samo iskaz svojevrsne hrabrosti, već osvetljavanje one zatamnjene strane ljudske prirode, zatamnjene strane ljudskog pola, ali naposletku i njeno nadilaženje književnom obradom, analiziranjem unutrašnjih stanja junaka, kako bi se dospelo do konačnog razrešenja sukoba, što zapravo i predstalja univerzalne činioce smislenog života.
Osobenost Vujovićevog metoda pričanja priče čine gotovo filmični prikaz dešavanja, prelaz iz jednog narativnog kadra u drugi, naizmenično preplitanje vlastitih uvida kroz monološku i dijalošku formu očekivanja sa životnom neusaglašenošću, i njihovo ulančavanje u priču o složenosti ljudske prirode, nasuprot jedostranim očekivanjima i društvenoj zadatosti.
Razotkrivajući zamršen život čija najpotpunija refleksija obitava unutar porodičnog kruga i u saglasju i pogotovu nesaglasju ljudskih međuodnosa, autor je prikazao jedinstveno iskustvo samosuočavanja sa konkretnom stvarnošću oličenom u plodu svoga bića. U duboko proživljenom iskustvu koje se kroz iskušenja, kroz ukazujuća noćna bdenja nad usudom ili udesom bližnjih, iskristalisalo u temeljnu osnovu ljubavi.
(Milan Vujović: Počelo je s nesanicom, Unireks, Podgorica- Beograd, 2019.godine)
