Nekad misli navale ko komari uveče. Uzvrte se u onom malom prostoru od možđana. Ne daju mira, uglavnom.
Juče sam sjedo u parku u Kotoru. Gledam malo oko sebe a i slušam. Nekad slušam ono što moram pa onda moram na drugo mjesto. Obično odem na parking, do parka, tamo đe je bio prvi hotel “ Fjord “. Učinim to kad me nešto infota. Mobiteli, na primjer.

Piše:Marijan-Maro Brajac

Ajde de, kad nismo prvi po ekonomiji, po zaposlenosti, socijalnoj skrbi ili što bi već sve moglo da bude, prvi smo , bar u Evropi, po broju mobitela.
Ono što je zanimljivo, do neke mjere su zvukovi, signali koje ljudi stavljaju u svoje telefone. Ima tu svašta. Da se počne od “ Aoj majska zoro “. Nekad je to “ Kreće se lađa francuska “ ili nešto o šljivama. Ako su šljive, to su uvijek šljive ranke. Nikad nisam čuo da je neko stavio koju pjesmu od Miša Kovača. Ne možeš nikad čuti nešto poput one njegove “ Kaži mi kaži, jel još sam ti drag “ ili one kao “Na tvojoj ruci prsten “. Svak ima svoje izbore i neka ih ima. O ukusima se ne raspravlja. Ipak kad čujem nešto od novoga turbofolka , ja se mičem. Mislim na ono, u stilu, “ Zmija ti oči popila. Što me ostavi draga moja nevernice da sečem vene i lomim čaše “. E, tu se izmičem.
***
Jučer, iza armiža, pošao sam prvo na kavu. To mi je postala užanca. Kad nešto postane običaj kaže se bolje da umre i baba i selo nego običaj. Onda odem u park sjest.
Tragovi šporke kiše su vidljivi. Svuda široke žute glibave trake onog špolverina iz kiše. Na autima se najbolje vide. Osjeti se poneki hladni reful vjetra. Kotor poklopljen gustim sivim oblacima. Nebo je takve boje da izgleda ,ne da će padati kiša već zemlja. Onda naglo udari sunce i zagrije.
***
Gvardija na sidru Yskenderie u početku bila je puna dosade u potpuno smirenom , po običaju vrlo vrućem danu. Na kraju komunikacije se čulo – “ Zašto ste mi rekli da idem punom brzinom i da skrenem lijevo “. Ton engleskog jezika sa onim arapskim akcentom preletio je preko Mexa, unutrašnjeg sidrišta luke Aleksandrija u Egiptu. “ Ja sam vam samo dao savjet. Vaše je bilo da poslušate ili ne “. Žao mi je bilo toga japanskog kolege. Nije dao cigareta koliko su mu pitali. Potpuno novi brod sada nasukan a prije toga napravio kod odveza tešku štetu lučkoj dizalici.
***
Desetinka sekunde je falila da nisam rekao - “ Odakle ti Đoko ovdje “ . Toliko je sličio ocu. Nije bilo moguće u onih par ura izvrtiti sve što se izdešavalo u proteklih dvadeset i kusur godina. Ipak smo se ispričali lijepo. Nije mi smetalo što smo dobro zadimili kabinu. Svako vrijeme pita svoju. Nismo ništa popili. On vozi, ja na brodu. “ Suhi režim “. Tako se to zove, i službeno. Nije bitno. Bilo mi je jako drago da sam ga sreo. Poziv njegov da dođem u njega doma na večeru nije bio hinjen. Kratko stajanje u portu

nije dalo. Biti na tankeru kemikalcu traži osim svega , mnogo odricanja. Nisu to brodovi za svakoga. Ako ne voliš poso , nemaš petlju za izazove,miči se odma. Nije kemija za svakoga.
***
Čiji je to funero bio skoro sam i zaboravio. Poć na velju je užanca koje se ne smije prekršiti. Posebno kad je svojta u pitanju. Dođem tamo. Anđeliji je sad svejedno. Oslobodila se svih muka. Ispred kuće masa svijeta. Ponekoga prepoznam. Tada je bilo još aktuelno ono uobičajeno, iritirajuće pitanje – “ Kad si došo, kad ideš opet na brod “. Ljudi kroz to pitanje podsvijesno ti daju do znanja da ti nije mjesto među njima. Njihovo je kraj, moje je brod.
S početka ga nisam prepoznao. Pristojno, odgojeno dijete. Upito me što bih mu preporučio kao izbor vrste broda. Pričali smo malo duže. Znam da sam mu na kraju rekao: “ Ako voliš poso, ako voliš brod, ako te nije strah napora i izazova ajde na kemiju. Sa kemijom ćes vazda imati poso i komad kruha u ruke. Ma da znaš, za kemiju moraš biti i malo lud “ .
***
Godine su prolazile. Iznenadio se kad sam vidio komentar o jednom priručniku za pranje tankova. Bio je potpisan njegovim imenom.
***
Kad neđe dolazim prvi put, uvijek sam volio da to bude po danu. Od Melbourna nisam imao straha za prilaz. Kad su mi rekli da vozim što brže znao sam da mogu pilotu vjerovati. Australija je ipak Australija.
Poslije je bilo svaki put sve lakše ma onih deset ura na mostu, uvijek je bilo deset ura. Svaki put su postajale zeru duže. Svejedno volio sam dolazit tu. Bilo bi žo samo kad se ne bismo mogli sresti.
***
Danas, južina je, s omarinom. Toplo je, ma ga je bolesno toplo, baš alla šilok. Moram do butige uzeti neke sitnice. Vrtim se od police do police. Gledam voće. Osim moga zlatnog delišeza tu je i“ Granny Smith “. Baka Smith sigurno nije mogla ni predpostaviti da će se jabuke nastale sa sadnice stabla nađenog u smeću, tako proširiti. Nema greške. To je ta vrsta. Lijepo piše velikim slovima “ grinsmit “.
Čovjek bar zna što je ispred njega. Ne volim te jabuke. Kisele su mi i mnogo tvrde. Svejedno volim ih vidjeti. Zavrte mi uspomene.
Nađem se opet pored Hobarta. Gledam onu staru napuštenu guvernerovu palaču. Onda kad ostavimo Hobart iza sebe nazad za Melbourne. Mirno prilaziš sa vjerom u ljude. Australija je dobra zemlja.
Kad se u onoj uskoj fjumeri monta onaj veliki most osjetim se baš arajdan ako mi javi da će doći. Nije samo u pitanju obična ćakula. Fascinira me sa znanjem. Spreman pomoći i kad nešto objašnjava ne radi to s visine.
***
Pored toga što mu po godinama komotno mogu biti otac a s ocem sam mu navego i mijenjali smo se, na kraju uvijek dođe isto.
Slušam ga kako priča. Pominje se pokojnoga oca pa mi svaki put reče istu sentencu.
“ Samo si ti I Marijan jednako ludi da možete reči da volite radit tako šporki poso.” Doda uvijek na kraju kako mu je to pokojni otac reko , baš tako.
A sad, jesam li ga ja napumpo da ide na kemiju jesam. Mogu li ja od njega sad učit,Ne samo da mogu već ga često puta pripitam asavjet. Drago mi je da je tako.
***
Kad padne noć, često puta se sjetim onoga pilota iz Melbourn-a. Uvlačimo se u jedan jako uski kanal, baš uzak. Kad se sve završi, rukujemo se i reče onda, “ Baš je dobra i lijepa ta vaša djevojka, “ Yelena “. Moj zadnji brod. Znao sam da će kraj doći prije ili kasnije. Kažu , s brodom ne možeš pričati, to je gomila čelika bez duše i ništa više. Nije baš tako, posebno nije kad je Elena posrijedi. Ne pokušavam da vidim gdje je ona sada. Radi sebe , radi nje.
***
Onda u glavi zazvoni Davorov smijeh. Opet reče Davor – “ Znaš reko je moj Đoko da smo samo ti i ja ludi da možemo uživati u kemiji i tankerima kemikalcima.
***
Lijepa je Australija. Drago mi je radi Davora da je osto tamo. Dobra je to zemlja. Tamo možeš da radiš. Nije baš sve idealno. Jabuke one njihove- “ grinsmit “, tako su ih ođe krstili , ne volim. Kisele su i tvrde. Tamo jedu slatke patate. Da , i ja sam tamo naučio da jedem batat – slatki krompir. Nije loš mogu vam reći.
***
Da,volio bih da mi je tamo još koji put. Većina ne voli. Australija je stroga i nepodmitljiva. Ako radiš ono što svoj poso alavija onda je sve u redu.
A volio bih I da opet čujem onoga pilota, da vidim Davora. Da ga čujem kako mu je ono otac pokojni reko za mene I za njega.