Пише: Лабуд Н. Лончар

 Одавно ме на пут не прати нико. Нити ме са пута чека. Наоружан са ова два моја стиха, са малим кофером кренух за Бургас. На далеки пут. На море. Једно друго, другачије море од овог нашег. Црно море. Постојбину Црног лабуда - бар тако ми рекоше... Волим да путујем аутобусом али за почетак овог пута силом прилика морао сам кренути возом до Подгорице. Док је локални воз лагано клапусао са станице пут Шушња примијетих да ме више гледање града док одлазим не привлачи. Некада сам знао да гледам у зграде и залазак сунца као да их први пут видим и са неким унутрашњим жаљењем које прати понеко путовање. Овога пута ништа. Супротно од почетка текста у Подгорици ме чекала моја сестра Санда која ми је купила карту два дана раније. Пописмо кафу, попричасмо. Кренух. Као без воље. А пут дугачак. 1067 км.

*

У Скопљу ме дочекала зора и празна аутобуска станица. Уђох у унутра. Погледах - нема никог од пјесника. Обично се на станицама препознамо и нађемо. Ту сам прије пар година упознао Наталију Недељкову. Рускињу. Пјесникињу из Бургаса. Обоје смо тада ишли за Радовиш на Караманове сусрете. Обоје смо се смрзли. Она онако ситна скупила се ко мало пиле на хладној пластичњ клупи. Зора. Хладно... Некако се успјех накачити на WиФи неког оближњег касина и позвах пјесникињу Кристину Николовску. Мало касније она и њен муж дођоше колима за мене и настависмо пут за Софију. И поново су ме одушевиле бескрајне обрађене њиве. Са једне стране жито а са друге стране сунцокрет. Тог јутра прије пет сати сунчеви зраци су ми дали до знања зашто су они жути зраци на застави Сјеверне Македоније. Сунце је пекло као у подне и своје зраке ширило баш као на њиховој застави. Прокоментарисах то са Војом, мужем колегинице Кристине. И све тако до Софије а одатле аутобусом којим ћемо путовати седам ипо сати. Са изузетно нељубазним возачем, препуним аутобусом и прокишњавањем аутобуса јер је ударила нека јака киша и напунила нам аутобус. Нестваран је призор када са „галерије" аутобуса посматрате раширене кишобране изнад глава путника. А вани бескрајно дуге ливаде пуне Макова. Али и то прође и у повратку смо бирали превозника који је чак три ипо сата краће путовао. А остаје нестварно искуство. За причање и памћење.

*
Сусрет са Бургасом је друга прича. Прелијеп. Лука. Галебови. Неки велики галебови већи од оних који су код нас у Бару. Нјихову љепоту умањит ће њихово прејако крештање ноћу под прозором хотела Булаир у којем смо били смештени. Чак се гегају и корзом. Лијено. Сусрет са пјесницима у њиховим просторијама удружења писаца Бургаса био је срдачан и пријатељски. Препознах многе сјајне пјесникиње и пјеснике. Розу, Наталију, Вили... Отварање фестивала је било лијепо и зналачки одрађено. И остаће у мени за сва времена ти заједнички тренуци и радост стврања, спојени. Без граница и припадности. Некако све то Бургас премошћава.

*
Морам признати да је Бургас испунио моја очекивања. Лијеп лучки град. Препун зеленила. Широке улице. Питом народ. Једино ме мало нервирало то што не примају банковне картице у свим радњама и локалима. Само изнад 10 или 20€. Посебно када купујете сувенире или вам захвали флашица воде, марамице, цигарете. Останете ли без лева, њихове националне валуте не можете ни у WЦ да пођете. Не помаже евро. Немилосрдне баба на улазу неће вас пустити у WЦ без једног лева. Они су у ЕУ али чувају своје.

*
Наш љубазни домаћини тј. домаћице први дан су нас одвели на крстањење луксузним, градским, бродом у Цигански залив гдје смо упознати са историјатом мјеста и малим музејом. Ја сам посебно уживао у разговору са особљем тог залива о риболову и историјату мјеста. Наравно на њихово чуђење о знањи крпљења мрежа релох им одакле сам и да ме мој покојно пријатељ Крсто Кнежић учио да крпим мреже. Тако у причи сазнах да је некада давно неки турски путописац пролазио туда бродом у пропутовању и гледао је како црни људи уносе угаљ у брод. У ствари, то су били локални лучки радници који су товарали угаљ и од угља су били црних руку и лица а он је протумачио и оставио запис у књигама да су то цигани. И тако је настао назив мјеста. Тада сам за секунду у глави скоцкао пјесму „Нијесам ја циганин брате“ и увече када сам је говорио побрао сам велике симпатије и сви су били једногласни да је то најбоље написана пјесма тог дана. Крстарење смо наставили до Острва Свете Анастасије. Тамо ме одушевило мало пристаниште, прави Светионик са кућом а поред Црква Св. Анастасије. Читаво острво је прекривено маковима. Планинским биљкама. Лјековитим травама и чајевима. А небо препуно галебова. Поред цркве музеј гдје сам доживио, као и остали, чуда савремене технике и то 3Д. Таласи мора, звуци, историјат... све на једном мјесту.
Испред музеја је мали амфитеатар који нам није баш одговарао јер нема настрешнице или хлада а сунце упекло. И ту смо захваљући Рози, Наталији и Вили почашћени и имали смо малу промоцију својих пјесама. Формирали су жири који ће оцењивати наше пјесме и начин извођења. Предсједник жирија био је Сашко Насев један посебно надарен умјетник из Сјеверне Македоније. Писац, сценарист. Лежеран лик. Опуштен. Одмах по првом виђењу схватио сам да је у питању изузетно талентован и успјешан човјек. Само такав човјек може бити тако опуштен. Насмијан. Забаван. Од жирија смо као награду добили признање у виду диплома а додатак за нас троје првих била је флаша оригиналне руске вотке са чашом. Вотку смо поклонили присутним пријатељима а најприје смо сипали предсједнику жирија. Као да смо га накнадно поткупили... наравно, шалим се.
Ручали смо у ресторану који се са западне стране наслањао на цркву а сјеверном страном био је на самој литици. Велика порција мушуља тј. Дагњи. Салате. Вино. Хладна кисјела.
Ни слаба кишица није могла да поквари утисак да се налазимо на неком пустом и мистичном острву а томе су доприносили макови који су прекривали читаво острво и крици галебова којима смо очигледно пореметили устаљени мир и живот. Не чуди ме легенда о Св. Анастасији нимало. Запалио сам свијеће за своје ближње и пријатеље. Вратисмо се бродићем забављени свако својим импресијама и мислима.

*
Немогуће је ријечима описати све. И тешко је описати осјећај када у Олтару старог храма из десетог вијека стојите и говорите своју пјесму или када у Аqуа Калиде Термополис у плавој Сали гледате у плафон на ком се у видео формату приказује историја тога краја. А ручак на обали мора у Несебару је незабораван поготову јер галебови стоје на ивици и оглашавају се гласно. После ручка смо у цркви Св. Јована Крститеља говорили поезију. Мјесто је украшено лијепим улицама, са огромним ружама које домаћини пажљиво чувају. Вјерујем да су им раније откидали те као крв црвене руже, малтене величине људске главе. Преко пута се назире Сунчани брег. Нестварно лијепо и велико мјесто. На магичној планини Странџа на Мегалитном светилишту Бегликташ провукох се, једва, кроз пролаз здравља - између двије огромне стијене. Читаво мјесто је нестврано. Много огромног камења које свако за себе представља један до живота, космоса, стварања… Кажу да је и потоп обишао ово мјесто тј. За вријеме оног великог потопа цио свијет је био потопљен али ово светилиште није… Бар тако каже легенда. Рекох, ријечима је тешко писати неке ствари. Можда је и боље тако. Можда све треба да покрије онај слатки укус мистерије и необјашњивог…

*
Растанци су у свијету поезије посебни. Нико никог не може одједном поздравити. Неко путује увече. Неко раном зором. Свако путује у различито вријеме, у различите крајеве свијета. Ја поново преко Софије за Македонију, тј. Скопље, па Подгорица, Бар. До Софије смо путовали аутобусом, овај пут краће и тамо нас је чекао Војо, супруг Кристинин, који нас је колима одвео до Софије.

У Софији смо угошћени од стране поменутог Сашка Насева, директора Културно-информативног центра Сјеверне Македоније. Прво у њиховим просторијама гдје смо поразговарали о будућој сарадњи и гдје смо обишли њихову библиотеку а затим у једном фином ресторану гдје смо уживали у домаћим, бугарским специјалитетима. Договорисмо следеће виђење и настависмо пут.

*
У Скопљу ме дочекала пјесникиња Соња Серафимовска кћерка покојног Томе Серафимовског познатог македонског и Еx- Yу умјетника. Вајара који је обиљежио једно вријеме. Извајао незаборана дјела. Међу њима и Нјегоша... У пријатељској и срдачној причи пописмо кафу, послужисмо се сладоледом и поново на пут.

*
Рудила се зора на сутоморсклој обали и ја лагано почех сабирати импресије. Уморан. Задовољан. И закључих да није тачно да нас нико не прати и да нас нико не чека. Увијек ће нас неко пратити и увијек ће нас неко дочекивати на нашим путевима - само је важно хтјети. Читав живот је један огроман пут. Важно је да на њему не посустанемо и да за собом остављамо пристојан траг. Траг по ком ће нас добром спомињати они који долазе за нама…