O psima i ljudima...

PIŠE: Labud N. Lončar

Našao sam ga na otiraču pred vratima stana, nekako pred Badnji dan.
Olinjao, gladam, prljav, sa sumnjivim pokretima šapama po vratu što je ukazivalo na vaške..Pas lutalica koji se sklonio sa nevremena, ušao u zgradu i nekako odredio za sigurno mjesto otirač pred vratima moga stana.
U svim drugim situacijam najurio bih ga ali nešto u njegovom pogledu i činjenica da dolazi najradosniji praznik me omekšalo i prešao sam preko tog njegovog postupka misleći da će već sjutra otići.
Ali on se više nije micao sa otirača, osim kada bi rano ujutru komšije išle na posao a on bi po nekom instiktu išetao vani. Prvim mrakom se vraćao.
Bilo mi ga je žao i iznosio sam mu po malo hrane.. I čudio se činjenici da neće da jede hljeb. Samo meso.

*

Kasnije sam shvatio da nijedan pas lutalica, a psi lutalice su u stvari ostavljeni psi, neće da jede hljeb. Navikli su kod pređašnjih gazda na kupovnu hranu za pse, meso..vitamine. Zahvaljujući svojim gazdama I godinama su sada na ulici..ostavljeni.
Zaboravljeni. A oni u svojim psećim glavama i dalje žive neki lijepi život birajući hranu.

**

I sve sa njima je čudno i nedorečeno.Zaprepastio sam se jednog dana kada sam video njih desetak kako na pješačkom prelazu strpljivo čekaju zeleno svijetlo i kada se ono upalilo prelaze..živa istina..
Opet jednog jutra sa terase stana gledao sam kako njih tridesetak vode neku čudnu borbu za teritoriju na parkingu oko kontenera iza “France” dovodeći moju dobru komšinicu Zoru u nezgodnu situaciju jer od njih nije mogla da se preko parkinga vrati u zgradu. Ili situacijukada njih dvadesetak zauzima kompletnu ulicu i leži ispred radnji dovodeći u komičnu situaciju prodavačice, prolaznike i kupce. I nekako mi smiješno kad žene idu ujutru na posao pazeći da ne zaborave petarde kojima se brane od njih dok idu put željezničke stanice..ili moj drug Stevan naručuje preko alibabe elektrosnki rasterivač pasa...

***

Uglavnom, čuvao sam ovu “vreću buva” jedno četiri mjeseca na otiraču ispred svoga stana uz sva zgražavanja komšija..a onda..
Jednog jutra posle kafe sa drugarima produžio sam put “France” u trgovinu I izvadih novčanik iz džepa da vidim treba li da idem na bankomat.
Nešto me capnu za nogu. Pogledam kad ono on sa mog praga ponovo se zalijeće da me ugrize. Viknuh a on stade postiđen, podvi rep i pobježe. Pritrača neki čovjek i upita:

- ” Ujede li te?”

Odmahnuh glavom ne želeći da mu objašnjavam sve i produžih u “Francu”.
Kasnije, čitavog dana nijesam mogao sebi vjerovati šta mi se dogodilo.
I sjetih se narodne “Hrani kuče da te ujede”..

****

Ono što me je fasciniralo i zbog čega vam sve ovo govorim je činjenica da više nikad nije došao ispred vrata moga stana a kada se sretnemo na ulici bježi na stranu i saginje glavu.
Kao da se stidi.
Za razliku od ljudi koji nas ujedu i ponovo dolaze za naš sto.
Smiju se, gledaju nas u oči..
I čekaju priliku da nas ponovo ujedu...

*****

O psima i ljudima je riječ...eto, tako...

{galerija}obale/2017/5/psi{/galerija}