Da je sarajevska muzička pop –rok scena antologijska, da je trajanje od tri decenije iznjedrilo vanvremenske umjetnike i hitove, i da nakon još tridesetak godina istim žarom inspirišu i oduševljavaju publiku različitih generacija, potvrdio je koncert Plavog orkestra održan 1.januara na trgu u Baru, pred nekoliko hiljada ljudi.

Spontanim sarajevskim duhom iz davnih 1980.-tih ( kao da ta vremenska distanca i ne postoji) Saša Lošić Loša slikovito se izrazio da je Plavi orkestar grupa “opšte prakse”, zgodna za sve prigode. Od stotinjak pjesama na preko 5.000 održanih koncerata publika se pronađe: “Bolje biti pijan nego star” je pogodna za maturske zabave , “Sava tiho teče” idealna za razvode... iz repertoara: “Pijem da zaboravim”, “Daj mi vruće rakije” pjesme pogodne za “nepogode”.
Loša, pjevač sarajevske grupe Plavi orkestar, u šestoj deceniji životne dobi nije izgubio dječački duh, radoznalost, u čemu se nalazi razlog nesvakidašnjeg, pa i komplikovanog javnog statusa jer njegova biografija bilježi - jedne godine piše operu po Euripidovoj tragediji “Bakantice” na starogrčkom jeziku, sledeće muziku za seriju “Vratiće se rode”, sledeće pleše po sceni i pjeva “Suadu”.

Piše: Biljana Dabić

Sa Plavim orkestrom odrastale su generacije koje su danas u “najboljoj životnoj dobi”, ali vas slušaju i stariji, kao i mnogo mlađi. Kakav je Lošin osjećaj kad ispred bine vidi različite generacije koje pjevaju pjesme Plavog orkestra, a nisu ni bili rođeni kad su baš te pjesme postale hitovi?

To je fenomen koji nam se dešava poslednjih desetak godina. Sa svakom novom turnejom, na koncertima vidimo sasvim novu publiku. Naša diskografska kuća je radila istraživanje i mnogo naše publike je dobi od 18 do 24 godine. Mi to ne znamo objasniti! Da li je to usmenim prenošenjem roditelja na djecu, da li su im pričali kako je na našim koncertima bilo dobro, pa bi i nove generacije htele to da dožive, ili nešto sasvim treće...možda mi imamo tu transvremensku energiju koja je ljudima bliska

Fenomen je da Plavi orkestar i pored višegodišnjih pauza publika ne zaboravlja. U čemu je suština trajanja?

Koliko mogu da dokučim to je ono što nosimo u sebi. Možda ima tu i amaterizma...nikada nismo potpuno odrasli, nikad nismo postali “oni profesionalci”. Ali, sigurno se vidi na sceni da nam je jako stalo, imamo tu tremu iz koje ljudi valjda osjete možda i neku nesavršenost, kao da isporučujemo neku robu sa greškom, ali u toj nesavršenosti leži korjen emocije koji ljudi zaista prepoznaju. Čim počneš polirati, da bi bio savršen profesionalac to postaje higijenski, rekao bi previše ispolirano.
Naše su pauze jako velike. Od sedam do deset godina. Ne forsiramo sebe. Kad osjetimo da upadamo u rutinu prestajemo sa radom, pravimo pauzu.

 Prisni ste sa publikom, istrajni u namjeri da čujete ljude koji vas slušaju, na bini niste otuđeni od publike, naprotiv!

Takav sam..Suosjećaću se sa ljudima pa makar bio poslednji na ovoj planeti. Živimo u vremenu kad niko nikoga ne sluša dok se razgovara, drugo- niko nikoga ne osjeća kao čovjeka, treće – zavladao je interes, najbliži prijatelji bi prodali prijatelja za 1.000 eura. Ne postoji saosjećaj da učestvuješ u tuđem bolu. Izgubilo se to na ovim našim prostorima.
Nama je stalo i mislim da mi to u bendu jako gajimo osjećaj za čovjeka. Težimo da na koncertima ima puno energije i ljubavi u zraku što nas inspiriše, ljudi to osjete.
Došao sam do zaključka da niko nikada neće uspjeti snimiti naš koncert kako bi se baš dočarala ta atmosfera.Mi smo specifična grupa koju treba doživjeti uživo. Kad gledam snimke nije to isti ugođaj kao kad si na koncertu. Imamo tu sreću, ili možda lošu sreću da nas ljudi mogu doživjeti samo uživo.

Zadržali ste istinski sarajevski šmek, dječačku energiju i razdragano ponašanje. Sjećam se godina kada je moja generacije išla na koncerte Plavog orkestra, zbog Loše su se kupvali kačketići, Lošina originalna kapa iz 1983. bila je “lenjinka”,da bi dvije godine kasnije postala “lošinka”. Šta su donijele godine?

Da, dogodilo se u Sarajevu... izlazi gazda jedne prodavaonice kapa na Baščaršiji i zahvaljuje mi jer je prodao 70.000 “kapa ala Loša” i izgradio vikendicu.
E tad sam bio drugačiji. Možda sam u mlađim godinama bio malo pretenciozan. Čak znam kad sam u tom periodu radio intervjue kao ovaj, da sam prethodno zapisivao citate mudrih ljudi, aforizme , preslišavao se i imao paničnan strah da ću zaboraviti to što bi mogao plasirati u intervju. Strah bi bio nadmoćniji, ja bih to zaboravio i moji prvi intrvjui su...ma katastrofa. U tim godinama praviš se duhom i iskustvom straijim nego što jesi, sa godinama to se mijenja- čovjek je opušteniji.

Ako se vratimo u prošlost, u 80-tim bili ste i osporavani od tadašnjeg sistema , ali isovremeno i odobravani od široke publike. Koliko su te pjesme (Ljubi se istok i zapad, Fa fa fašista nemoj biti ti..) na prvo slušanje lepršave, tekstovima svojevrsno pretkazanje “mraka” u Bosni?

Ne znam stvarno. Razmišljao sam o tome. To je velika kontradikcija. Nisam svjestan svoje ličnosti. Ljudi nas doživljavaju većim nego što mi sebe doživljavamo!
Jedan Bojan koji nam je radio omote albuma kaže nam da smo preskromni za šou biznis. Kaže ljudi vole kad se furaš, dotjeruješ...kad si malo odaljen, kao u fazonu – daljine privlače, e mi smo odabrali ovaj drugi put – da budemo blizu naše publike, krajnje iskreni.

Početak ratnih dešavanja u Sarajevu Lošu je “preselio” u Sloveniju. Danas živite na relaciji Sarajevo- Slovenija–Hvar. Kako ste se prilagodili drugoj kulturi življenja iz one sarajevske - komforno opuštene i spontane?

U Sarajevu nije problem otići sam popiti kafu. Ponašaš se kako tebi godi i to ne upada u oči. Kad bi sam pošao na kafu u Sloveniji ljudi su govorili – jao baš mi je žao Loše. Vidiš nema “dela” (posla). Ali, kad upoznaš Slovence divni su ljudi, imaju toplinu. Zaista.

Loša je pisao muziku za turističku prezentaciju Bosne i Hercegovine. Kako bi zvuk imala crnogorska turistička razglednica?

Radio sam muziku za turističku razlednicu Crne Gore i to prije desetak godina za CNN. Tada sam proučavao muziku, ljepotu Crne Gore, nagledao se divnih kadrova prelijepe zemlje. I prvog dana janura kad smo ušli u Crnu Goru to je neka druga priča. Pomalo i zavidim kako je ovo prelijepa zemlja.
Razmišljam, kad malo otopli da krenem po Durmitoru i prelijepim crnogorskim planinama jer moji prijatelji iz Sarajeva su mi rekli da imaju to iskustvo i da je najljepše - potpuno duhovno resertovanje kad se družiš sa tom prirodom. 

Za dvije decenije života u Sloveniji Loša je napravio je stotine džinglova za reklame, za Coca-Colu, Volkswagen, Gorenje, mobilne operatere... komponovao je muziku za tri najgledanija slovenska filma, “Kajmak in marmelada”, “Outsider” i “Petelinji Zajtrk” i dobio niz nagrada. Kakva je bila 2018.i koji su planovi za 2019.?

Kad ne planiraš, kad ti ono gotovo i nije stalo, poklope se zvijezde da imaš najuspješniju godinu koja se može porediti i sa onim zlatnim 80.-tim, kad smo bili na vrhuncu popularnosti. Takva nam je bila 18.-ta. Valjda se potrefe neke stvari, ljudi požele taj zvuk, požele da nas vide i čuju. Non stop sviramo poslednje godine. Imamo turneje na čekanju, Švedsku, Australiju...u 2019. želio bih se posvetiti filmskoj muzici koja čeka. Najbolje je kad čovjek sluša srce. Ideš gdje te srce povede.