Ovih je dana Bar u centru pažnje po položaju pasa na njegovim ulicama.

Pisanje novinara prihvatiću kao želju da skrenu pažnju kako bi se u rešavanje problema počele da uključuju i službe ovoga grada ali i istitucije Crne Gore. Zaposleni u tim službama i institucijama i za to primaju platu. Žao mi je ako se osećaju nelagodno što im se, mi predstavnici NVO, mešamo u posao i pokazujemo da se mora i može na kvalitetan način brinuti o onima koji nisu izabrali da budu na ulici. O onima koji bi radili ali sem da laju na zvezde i trče za točkovima drugo ne znaju, pa zavise od nas koji radimo.
Od prve organizovanije akcije kojom bi se skrenula pažnja da se mora rešavati problem pasa na ulicama Bara prošlo je, mislim 5 godina. Neko je jeftino, politički profitirao i to je sve... Čekajući da se nova lokalna samouprava konstituiše i krene iz početka, valjda to tako treba,... na ulicama našeg grada dešavaju se svakodnevna trovanja pasa i mačaka... O tome nema novinarskog izveštavanja da se ne bi ,,širila panika”. Zamislite turistu koji je prvo šokiran povređenim, bolesnim, napuštenim psima koji bauljaju našim ulicama a onda još više uplašen primitivizmom i prostaklukom onih koji problem rešavaju trovanjem, šutiranjem, upucavanjem, ...
Svedok sam mnogih situacija u kojima turisti, iz raznih delova sveta, ceo odmor posvećuju zbrinjavanju, pomaganju , spasavanju pasa i mačaka sa ulica našeg Bara ali i iz drugih delova Crne Gore. Nažalost, slika i osećaj beznađa koju ponesu sa sobom i šire dalje ne dotiče nikoga iz službi koje Bar promovišu kao turistički grad.
Sezona je prošla. Turisti, spasioci i hranioci mnogih mučenika sa ulica evropskog Bara otišli su, a oni ostali nama da pomažući im i spasavajući ih vodimo borbu s vetrenjačama. . Stotine sterilizacija su platili ti isti stranci a onda su mnoge od tih pasa potrovali građani evropskog Bara. Oni koji nemaju za hleb ali imaju za otrov. Gospodo, pas nije odabrao život na ulici. On je odbačen i izbačen. Koliko je vaših komšija pustilo kerušu da se pari ili je namerno parilo da bi prodavali štence. Male, slatke, čupave, rasne. Ako ih ne prodaju izbacuju u kontejner ili pored njega. Kad država uspe da napravi cenralni registar, kad nesterilisana keruša bude oporezovana jer uvek postoji opasnost da njen nesavesni vlasnik dozvoli parenje, kad u Registru Ministarstva poljoprivred bude više od dve odgajivačnice koje plaćaju poreze ovoj državi, kad onaj ko hrani i brine o životinjama bude nagrađen ( hoteli, restorani,...) smanjenjem poreza, kad Država bude finansirala sterilizacije i time pokazala da je odgovorna tada ćemo svi osetiti da nam je lakše. I mučenici, nevoljnici na ulicama koji vođeni glađu i instinktima traže spas i građani koji ih se boje i zaziru od njih i oni koji pokušavaju da, spasavajući odbačene, pokažu da sve ima lice i naličje i da se može i mora drugačije, ljudskije.

Milena Zoranović, NVO,,Prijatelji životinja Bar”