Представом „Ђоконда“, првом коју је млада црногорска редитељка Душанка Белада радила за Црногорско народно позориште затворен је позоришни сегмент 34. Барског љетописа.
На Сцени у Старом Бару прексиноћ је велики број људи уживао у овој истинитој причи која се десила почетком прошлог вијека.
Прича о, наизглед, малом човјеку Вићенцу Перуђи, заљубљеном у умјетност кроз слику Ђоконде или Мона Лизе ремек дјело чувеног ренесансног сликара Леонарда да Винчија, много је више од тога. Гледајући Зорана Вујовића који игра Перуђу, један је утисак- и сто десет година од крађе Мона Лизе из Лувра, они који са толиким жаром и љубављу гледали на умјетност и даље су несхваћени у друштву. То је и био један од циљева режисерке Душанке Беладе, па управо кроз свој први пројекат стави акценат на овај друштвени феномен.
„Лјуди који истински доживљавају умјетност, наравно да их има, ријетки су и ријетко су схваћени на прави начин. Мада, можда тако и треба да буде. Моја жеља је била да управо кроз умјетност дам акценат на те несхваћене људе и приближим их свима који их због те њихове љубави доживљавају као нешто друго“, објашњава Белада.
Перуђа је Мона Лизу отуђио 21. августа 1911. године, а како је помагао у изградњи заштитног стакла које је штитило ову слику, знао је и на који начин исту може узети. Две године скривао је слику у свом станчићу у Паризу, да би је 2013. на позив локалног дилера пренио у Италију. Тада је и откривена украдена Мона Лиза која је неколико дана била изложена у Италији, па враћена у Лувр, док је Перуђа који је, како каже у представи “чекао орден” јер је успио да национално благо Италије врати матичној земљи, ипак осуђен на затворску казну.
О томе зашто јој је баш овај случај био толико инспиративан да своју прву представу у Црној Гори након завршених студија веже за ову причу, Душанка открива:
„Текст сам случајно нашла. Постојали су многи драмски текстови које сам жељела да поставим, али ово је било једно питање које ме је фасцинирало- жашто од свих умјетничких дјела на овом свијету не постоји човјек који не зна за Мона Лизу. Многи сматрају да није било ове крађе 1911. да Мона Лиза не би била толико позната, јер су о том догађају извјештавали сви свјетски медији. Ту се и поставља питање какав је однос између медија, човјека и умјетничког дјела, ко су све људи који говоре о томе шта је добро, ко су они који суде о томе шта је лоше, да ли управо томе умјетност служи или треба свако да је доживи на свој начин било да је у питању Мона Лиза, Тајна вечера или цртеж ђетета. Оно што је најважније је да човјек осјећа повезаност са умјетношћу, односно да је његује и оствари каква год она била, и какво год да је умјетничко дјело у питању“.
Поред тога што је акценат био на оне који воле умјетност, а несхваћени су у друштву, Душанка се у сцени у којој у периоду Другог свјетског рата војници покушавају да посјете Лувр и виде Мона Лизу, осврнула на чињеницу да кад нам је тешко увијек се окрећемо лијепим стварима.
„То је једна од реченица из текста која нам је била лајт мотив. Чини ми се да у најтежим временима, било да је рат, пандемија или неке друге ружне ствари које свако мало задесе човјечанство, људи имају потребу за лијепим стварима и да се осјећају добро. Мислим да ту потребу не треба да задовољавају ријалитији или било шта што је са оне друге стране, већ управо умјетност, јер је то њена базична функција“, сматра Белада.
Поред Вујовића који игра главну улогу, Славку Калезићу и Бранки Оташевић повјерена су по три лика кроз која су показали и сјајну моћ трансформације.
„Од самог почетка је била то моја жеља. С обзиром на то да је ово моја прва представа, јесте велика одговорност, али уједно и поље у којем сам хтјела да се играм. Дала сам све од себе и жељела да то буде и један вид експеримента с обзиром на то да сам користила разна средства, и глумачка и стилска. Жељела сам да видим какав је то стил и како неки свој сензибилитет могу да креирам споља и кад је у питању глумачка игра, изазови и трансформације, и кад је у питању специфична фрагментарна форма, али и коришћење видео и аудио материјала. Била је намјерна и надам се да је успјело да тај четврти зид отклони и да публика осјети глумце који су у свим својим трансформацијама до посљедње сцене успјели да пренесу емоције“, објашњава Белада.
Значајне улоге за имали су и дјечак Павле Богићевић и дјевојчица Хана Јовићевић.
Публика Душанку зна из потпуно другачијег културног миљеа, јер је своју каријеру наприје почела да гради кроз музику. И као режисерка показала је да јој је овај сегмент јако битан, те током представе публика ужива и у музици коју током играња на клавиру изводи Марија Митровић.
„Музика је моје полазиште и имала сам прилику да у првом периоду мог приправничког рада у ЦНП-у упознам Баранку Марију Митровић. Она је савремени пијаниста, уз то и композитор и неко ко на савршен начин осјећа музику и сцену, па ми је жеља била да емоције које се дешавају она на свој начин, онако како их она доживљава пренесе кроз инструмент. Жељела сам да то буде уживо, исто као што је глумачки тренутак који се одигра сад и никад више, и она на свој начин допринесе звучној слици представе и то док иста траје“, закључује Белада.
Током извјештаја са представе Ана Карањина која се играла на истом мјесту неколико дана прије, користили смо одломке из критике Маје Мрђеновић, а нисмо је потписали, па се овим путем ауторки извињавамо због пропуста.
Као што је и почела, уз музику и ансамбл који је састављен само за Барски љетопис ова манифестација биће вечерас званично затоврена.
Алл Старс Стрингс Енсембле Монтенегро који броји десет чланова вечерас ће наступити на Лјетњој позорници Дома културе. Базично препознати као qуартет „Униqуе“, уз додатак искусних умјетника с богатим сценским искуством, формиран је велики камерни састав, а публика ће имати прилику да чује разнолик репертоар састављен од познатих тема класичне музике као и препознатљивих танго мотива, заједно са популарним филмским темама, које су одавно постале свјетски стандарди. По узору на савремене саставе сличног програмског концепта, музику изводе на посебан начин, којим отварају нова емоционална пространства и сликају најдивније пејзаже у којима публика ужива свим чулима.
Алл Старс Стринг Енсембле Монтенегро 2021 чине: Верица Чуљковић, Ана Рашовић, Теодора Каличанин, Соња Војводић- виолине, затим Анда Диздаревић и Данијела Драшковић – виоле, Ана Дуловић и Владимир Дробњак – виолончело, Андријана Рамовић – контрабас и Младен Лаловић – перкусије. Почетак концерта је у 21 сат.
